Black Light – knjiga koja me je potpuno obuzela

Najava budućnosti kakvu ne želimo da spoznamo.

Pre nekoliko meseci sam gledala seriju “Sluškinjina priča” koja me je bila potpuno obuzela svojom izvesnošću i na neki način prepala lakoćom kojom može da postane naša sadašnjost a ne sutrašnjica. Takav, ali mnogo jači osećaj jer se sve dešava na Dorćolu (praktično tu iza ćoška) sam imala dok sam čitala knjigu Miomira Petrovića “Black Light”. Verujem da ću i o njoj razmišljati danima, sve do nekog novog sličnog utiska.

Nesvojstveno za M. Petrovića, čiji su se romani uglavnom bavili istorijom, što uopšte što ličnom istorijom glavnih junaka, “Black Light” je tzv. distopijski roman, čija se radnja dešava u bliskoj budućnosti, uz napomenu da je do takve budućosti došlo zbog događaja u našem dobu, kojih (do sada) nije zaista i bilo. Dakle, neka verzija moguće bliske budućnosti.

Roman počinje kao krimić – pred nekoliko očevidaca, koji su se trudili da sakriju da su očevici, je pala mrtva nepoznata žena i sada svi pletu svoje verzije događaja. S tim da se radnja dešava u Beogradu, strogo kontrolisanom od strane Poretka u čijoj je vlasti i najveći deo ostatka sveta. Poredak čeličnim stegama i drakonskim kaznama upravlja svojim delom sveta i da bi opstao, ukinuo je sve slobode, od kretanja u određeno vreme i u određenim granicama do odabira TV kanala i obeveznog praćenja istog. Da ne prepričavam detalje od kojih me podilazila jeza, ne zato što su krvavi (jer nisu) već zato što su mogući i baš zato i jezivi. A i da ne otkrivam baš sve.

Majstorski napisan, roman nas do samog kraja drži u neizvesnosti u pogledu sudbine glavnog junaka, Evrope, pa i sveta. Jer, šta uraditi kada ne možete da izdržite više a nema garancije da je pobeda moguća?

Zaista odličan roman i svakako ga preporučujem.

Miris mraka – Miomir Petrović

Detalji sa promocije u Aranđelovcu

Jedan od mojih omiljenih pisaca “mlađe generacije” 😉 je Miomir Petrović. Ako govorimo o domaćim autorima, definitivno najomiljeniji. Ono po čemu sam ga odmah izdvojila iz velikog  Miris_mrakabroja pisaca koji su gostovali na književnim večerima je neverovatna umetnost govora. Sasvim sam je, kako prvi tako i svaki sledeći put kada  je predstavljao svoje romane, držao pažnju publike neretko i po ceo sat. Za razliku od većine pisaca, Miomir govori isto onako dobro kako i piše: elokventno, interesantno, neobično, tečno, dugim ali ipak sasvim razumljivim rečenicama lakim za praćenje. Sasvim pristupačno.

Večeras je, nedelju dana posle beogradske promocije, Miomir Petrović predstavio svoj novi roman “Miris mraka” aranđelovačkoj publici. Pokušao je da dočara sve ono što je upleo u porodičnu sagu dve porodice – Maksimovića iz Trebinja i Teodopulosa iz Grčke. Prilikom uvoda u priču o ovom romanu reci koji teče od početaka ovih porodica do njihove zajedničke sudbine na Dorćolu, Miomir je rekao nešto zbog čega sam još nestrpljivija da završim čitanje ovog romana – kao neko ko se bavi književnošću radi nje same, pred čitaoce uvek iznosi nova pitanja (ne odgovore) a naročito voli da postavi dilemu pred one koji misle da dileme nema.

Kako Marfi nikada ne spava, večerašnja promocija se poklopila sa godišnjim koncertom KUD “Abrašević” na kome je igrao i moj sin jedinac 😉 tako da sam morala da odem pre kraja Miomirove priče :-/ Nadam se da ću uskoro imati priliku da se ponovo sretnem sa ovim sjajnim piscem i bez jurcanja i žurbe natenane prodenemo koju o svemu i svačemu, kao i svaki put kada imamo vremena za kafenisanje 🙂

Ako vas do sada nisam zainteresovala, ovde možete pročitati nekoliko odlomaka, koji će vas, verujem kao i mene, sasvim zaneti.

Galerijeve vatre, Miomir Petrović

Još jedan odličan roman.

Nekad i povrede imaju dobru stranu. Tokom dana pauze na skijanju, pročitala sam najnoviji roman Miomira Petrovića.

Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.

“Bakarni bubnjevi” Miomira Petrovića

Knjiga koju ne treba preskočiti.

Blagodeti odmora, pored promene sredine, izlaska iz suludog ritma  svakodnevice su i besciljne šetnje, isprobavanje nove hrane i naravno čitanje knjiga koje to nestrpljivo čekaju.

Jedna od knjiga koje su uredno stajale na mom radnom stolu i čekale termin kada mogu da im se posvetim je i novi roman Miomira Petrovića “Bakarni bubnjevi”.

Miomir Petrović je napisao nekoliko romana od kojih se meni, do sada, najviše dopao onaj koji sam prvi pročitala, “Lisičije ludilo”.  Sada prvo mesto deli sa  “Bakarnim bubnjevima” koji mi, nekako, čine celinu sa “Lisičijim ludilom”. Ne celinu u smislu da se nastavljaju jedan na drugi, već da govore o onoj tananoj liniji između jave i fantastike, da su obavijeni mistikom ali i surovom svakodnevicom.

Glavni junak je beogradski pisac, koji posle samoubistva kolege, biva uvučen u vrtlog neobičnih, skoro nemogućih  ali u isto vreme intrigantnih događaja, protkanih istorijom gledanom sa neuobičajene tačke gledišta koja, tako posmatrana, projektuje neku sasvim drugačiju stvarnost i budućnost. Sve drugo što bih rekla bilo bi prepričavanje tako da neću. Ako sam vas zainteresovala, dobro, a ako ne, nađite neku drugu knjigu uz koju ćete uživati.

Tek da vas zainteresujem, razmišljanje glavnog junaka:

“Kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo.”

“Lisičije ludilo” Miomira Petrovića

“……Krik koji je jecaj i bol, istovremeno zapomaganje i lamentiranje, tek nešto zbog čega se ledi krv u žilama, nešto zbog čega se zaustavlja rad srca.”

Prva knjiga Miomira Petrovića koju sam pročitala je Lisičije ludilo. I malopre sam se baš neugodno iznenadila kada sam ustanovila da o njoj nisam pisala na sajtu. Pa, evo sada da napišem ono od utisaka čega se sećam, obzirom da sam je čitala pre više od godinu dana.

Roman govori o mladom beogradskom psihologu Marku Terziću i paralelno sa tim o životu njegovog dede Pavla Bomarova, genijalnog falsifikatora iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata, koji je bolovao od šizofrenije.

Život devedesetih godina prošloga veka u Beogradu nije bio ni malo lak ali je na mene jači utisak ostavio deo romana koji se bavi životom Pavla Bomarova i njegovom borbom sa samim sobom i svima ostalima pa i sa životnim okolnostima koje su ga snašle.

Definitivno knjiga Miomira Petrovića koja je na mene ostavila najjači utisak. Bar za sada.