Nekad i povrede imaju dobru stranu. Tokom dana pauze na skijanju, pročitala sam najnoviji roman Miomira Petrovića.

Galerije Maksimilijan, sin običnih ljudi koji se istakao hrabršću u borbama, čime je zaslužio da ga uoči i usvoji Dioklecijan, postao je deo porodice rimskih careva. U nameri da osvoji svet, istrebi hrišćane i postane najveći vladar svih vremena, sprečavaju ga bolest i splet okolnosti.

Miomir Petrović  sebi svojstvenom rečitošću i opisima niže, jednu za drugom,  tačkice slika koje su se ređale dok sam čitala knjigu. Tačno sam videla svaki primećeni detalj, precizno opisane ljude, predele, građevine, čak naslutila atmosferu koja prožima prisutne, bilo da je u pitanju strah, ljubav, očaj, loša namera ili osveta. Osveta je, kažu, jelo koje se servira hladno a koja u ovom istorijskom trileru glavnog junaka vodi dalje čak i kad nema razloga za život. A u Galeriju tinjaju vatre koje će izaći na videlo, pre ili kasnije.

Šta još reći? Znam da sam pristrasna jer je Miomir Petrović moj omiljeni domaći pisac, ali šta ću kad volim da čitam kako on piše, sviđa mi se kako plete priču, njegov rečnik i način na koji pravi zaplet ali, što je mnogo važnije i rasplet romana. Nema onog standardnog: “lived happily ever after” ali nije ni sve došlo do crnog dna.

Pročitajte pa stvorite sopstvene utiske.