Miris mraka, pročitan na mi(o)ru

Negde u aprilu, maju sam počela da čitam “Miris mraka”. Onda mi je otet (ćerka, student, pa obaveze, pa se to čitalo mal’ duže) tako da sam je, posle više od dva meseca, ponela na odmor. Bio je to pravi potez i jedno sasvim novo iskustvo, jer sam prvih pedeset strana čitala naglas, kao u drugom osnovne :-). Razlog je jednostavan: na moru sam bila sa ljubimčetom, pa da njoj ne bude dosadno dok ja čitam i ćutim. A onda sam, onako sebično, nastavila sama iako se i njoj baš dopalo sve do tada pročitano, jer me je suviše usporavalo to “izražajno čitanje” ;-). Da ne pominjem da ona nije htela da čita, samo sam morala ja.

Kao što sam i očekivala na osnovu prolećnog iskustva, roman je odličan. Odličan. Čita se lako, tečno, bez zaustavljanja. Svojim prepoznatljivim stilom, Miomir Petrović opisuje neverovatne sudbine dve potpuno različite porodice koje su se, posle niza godina i istorija kakve može da napiše samo život na Balkanu, stopile u jednu. I tako, iščitavajući porodičnu istoriju Maksimovića i Teodopulosa, saznajemo ili se podsećamo šta je sve zahtevao, i još uvek zahteva, suživot brojnih balkanskih naroda.

Bez ponavljanja ranijih utisaka o autoru i njegovim delima, svakako preporučujem ovaj roman svima koji vole neobične priče o davno izgubljenim vremenima, nemogućim i mogućim ljubavima, braći i sestrama i uopšte putešestviju koje se ne završava sada i ovde.