Zlatibor smo odabrali slučajno kao cilj putovanja – planirali smo put na Kopaonik ali smo pred polazak videli da je prognozirana kiša na našoj najvišoj planini, pa smo se samo prebacili malo na zapad 🙂
Išli smo standardnom rutom Aranđelovac-Čačak (preko Topole i Rudnika) pa do Užica. Kažem “standardnom” jer nam je to omiljena ruta, kad god nas put vodi u tom smeru. Ali to ne umanjuje lepotu krajolika i uživanje koje vožnja tuda pruža. Zelenilo, brdašca, voćnjaci, šume … jako, jako lepo.
U Užicu smo napravili pauzu (ne kafe-pauzu, samo pauzu :-/ ) u bašti cafea “Vagončić”. Oni nedeljom rade od 14h a mi smo tamo bili nekih pola sata ranije. Simpatično mestašce, na samoj obali Đetinje, sa baštom koja ima i prirodni hlad (što je prilikom vrelih dana jako važno). Mi smo se malo odmorili, očistili kacige, obavili neke telefonske razgovore, našli nove radio-stanice i krenuli dalje.
Zlatibor je, valjda, turističko odredište sa najdužom “sezonom” – i leti i zimi je puno posetilaca. Ja ga nešto i ne volim zbog te konstantne gužve, plus je centralni deo jako urban. Međutim, ima Zlatibor i svojih prednosti – inače ne bi tokom cele godine reka ljudi išla ka ovoj planini. Ovde smo napravili malo duži predah, popili kafu natenane i još malo prošetali, tek da se ratosiljamo neugodnosti u mišićima od dugog sedenja u istom položaju.
Povratak, standardnom rutom, ručak u Čačku (mada je u opciji bila i komplet lepinja kod Loja ;-)), sladoled u Kragujevcu i onda preko Topole do Aranđelovca.
Tokom dana temperatura nije prelazila 27°C što je bilo idealno za vožnju. Sjajan dan.