Našu inače uzburkanu svakodnevicu, pre četiri godine, brzinom i snagom tajfuna protresao je video snimak na kome se vidi kako jednog od stanovnika kampa za odvikavanje od narkomanije u Crnoj reci tuku. Epilog te priče je bio rasturanje kampa.
Vlada Arsić je knjigom “Lopatanje đavola” izneo u javnost i drugu stranu priče – onu stranu o kojoj često i ne razmišljamo. Kako to 
najčešće u životu biva, kola su se slomila na najslabijem mestu – u ovom slučaju na čoveku koji je snimljen kako vrši fizičko kažnjavanje, Nemanji Radosavljeviću Kebi.
Najčešće nisam zagovornik teorija zavere, ali čitanje ove knjige, koja je kombinacija opisa zatvorskih dana pomenutog Kebe i ispovesti roditelja narkomana koji su se lečili u kampu, natera me da se zapitam “Kome ide u prilog zatvaranje ovog kampa?” Da bude jasno, mislim da fizičko kažnjavanje nije nešto što treba uobičajiti, ali isto tako mislim da postoje ljudi koji teraju do krajnjih granica, sve dok ih neko ne “tresne po nosu” i pokaže dokle smeju da idu, radi nekog većeg dobra. Jer ako su pri ulazu u kamp potpisali saglasnost da će raditi sve po dogovoru, da neće kršiti pravila i da će u suprotnom biti kažnjeni, molim lepo – pristali su na to. A ako nekome pet puta kažete da ne sme da unese drogu u kamp (podvlačim – uneti drogu u kamp za odvikavanje od droge!) a on to uradi i šesti put, treba da bude kažnjen. Ili izbačen.
Očekujem da će biti komentara tipa “Niko ne sme da ih zverski tuče”, “I narkomani imaju svoja prava” i slično, ali ako je za 7 godina Kebinog boravka u kampu bilo nekih desetak fizičkih kazni i ako su te kazne doprinele da se ti nesrećni ljudi otrgnu iz smrtnog zagrljaja droge, vredelo je.
Ovakvo moje mišljenje formiralo je čitanje ispovesti roditelja u ovoj knjizi – oni su bili spremni da potpišu saglasnost da njihovu decu kažnjavaju, ako je to bio način da ostanu u životu. Uostalom, pročitajte pa prosudite sami.
