Četiri brata, Radovan Tišma

Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac

Pozorišna predstava je uvek odlična ideja, još kad imate preporuku ili drug igra u predstavi, nema boljeg izlaska 🙂

U predstavi Knjaževsko-srpskog teatra “Četiri brata” junaci su, kako ime predstave kaže, braća – Voja, profesor u Beogradu i njegov brat blizanac Mića koji je autističan i boluje od šizofrenije. Mića živi u roditeljskoj kući na selu koju uz imanje održava mlađi brat Bane a tu je i najmlađi brat Rade koji živi u istom selu ali u novoj kući koju su mu napravili roditelji. Na dan majčine sahrane, nekoliko meseci pošto je umro otac, Bane saopštava da ne želi više da brine o Mići, da ga ne želi u kući i da se druga dva brata dogovore šta će sa njim da bude. 

Realna životna situaciju koju je vrlo lako zamisliti – najstariji i najmlađi brat ne beže od odgovornosti ali su duboko svesni koliko bi morao da se promeni njihov život ako preuzmu brigu o Mići. Sa druge strane tu je Bane koji, uprkos tome što je stalno namrgođen a često i pijan, jedini zaista radi na tom imanju i privređuje dovoljno da opskrbi i drugu braću. Naše naravi, četiri različite sudbine, četiri različite osobe čije je ponašenje u određenim situacijama potpuno razumljivo i odlična glumačka ekipa koja je to sve dočarala –  Ivan Vidosavljević (Voja), Zdravko Maletić (Mića) čiju glumo moram posebno da pohvalim, jer je lik Miće baš zahtevan, Dragan Stokić (Bane) i Nenad Vulević (Rade).

Valjalo bi napomenuti da je ovo prvi tekst Radovana Tišme koji je dospeo do pozorišnih dasaka a da je reditelj Dragan Jakovljević uradio sjajan posao, naročito je neobičan detalj to što je publika na sceni na metar od glumaca. 

 

 

Veliki školski čas

Krvavi kragujevački oktobar.

Danas je 21. oktobar, datum koji meni uvek znači samo jedno – Veliki školski čas tj. Kragujevački oktobar. Ovu asocijaciju čine sećanje na “streljanje đaka” kako smo ga najčešće zvali, zatim spomenik petom tri kragujevačke gimnazije, dan kad najčešće pada kiša, kako je moja baka znala da kaže, jer nebo plače za streljanima. U školi su nas učili da je 20. i  21. oktobra 1941. u Kragujevcu streljano 7,000 muških glava dok nemački izvori tvrde da ih je bilo nešto manje od 3,000.

V3

Uz sve ovo ide još samo jedna asocijacija na ovaj dan, Krvava bajka Desanke Maksimović:

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peske…
i tako redom.
Misli su im bile pune,
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni,
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.