Pozorišna predstava je uvek odlična ideja, još kad imate preporuku ili drug igra u predstavi, nema boljeg izlaska 🙂
U predstavi Knjaževsko-srpskog teatra “Četiri brata” junaci su, kako ime predstave kaže, braća – Voja, profesor u Beogradu i njegov brat blizanac Mića koji je autističan i boluje od šizofrenije. Mića živi u roditeljskoj kući na selu koju uz imanje održava mlađi brat Bane a tu je i najmlađi brat Rade koji živi u istom selu ali u novoj kući koju su mu napravili roditelji. Na dan majčine sahrane, nekoliko meseci pošto je umro otac, Bane saopštava da ne želi više da brine o Mići, da ga ne želi u kući i da se druga dva brata dogovore šta će sa njim da bude.
Realna životna situaciju koju je vrlo lako zamisliti – najstariji i najmlađi brat ne beže od odgovornosti ali su duboko svesni koliko bi morao da se promeni njihov život ako preuzmu brigu o Mići. Sa druge strane tu je Bane koji, uprkos tome što je stalno namrgođen a često i pijan, jedini zaista radi na tom imanju i privređuje dovoljno da opskrbi i drugu braću. Naše naravi, četiri različite sudbine, četiri različite osobe čije je ponašenje u određenim situacijama potpuno razumljivo i odlična glumačka ekipa koja je to sve dočarala – Ivan Vidosavljević (Voja), Zdravko Maletić (Mića) čiju glumo moram posebno da pohvalim, jer je lik Miće baš zahtevan, Dragan Stokić (Bane) i Nenad Vulević (Rade).
Valjalo bi napomenuti da je ovo prvi tekst Radovana Tišme koji je dospeo do pozorišnih dasaka a da je reditelj Dragan Jakovljević uradio sjajan posao, naročito je neobičan detalj to što je publika na sceni na metar od glumaca.
