Profesionalno usavršavanje zdušno podržavam i verujem da nije dovoljno ono što sami (ako sami) svakodnevno učimo o svom poslu, već da tu treba da upletu svoje prste i nadležne, uglavnom nacionalne institucije – ovde mislim na Ministarstvo kulture, Narodnu biblioteku Srbije (kao najviše instance u bibliotekarstvu) kao i na odgovarajuće institucije za druge oblasti kulture, obrazovanja, medicine i uopšte svih oblasti u životu.
Juče smo koleginica i ja otišle na seminar koji su organizovale kolege iz NB “Vuk Karadžić” pod nazivom “Razvojna biblioterapija kao vid promovisanja kreativnog čitanja i njena primena u biblioteci”. Biblioterapija je relativno nova oblast, koja se primenjuje u nekim u svakom pogledu dalekim i naprednijim zemljama od naše i koja zahteva izuzetnu spregu i saradnju bibliotekarstva, psihijatrije i psihologije, čak i pedagogije, kada se radi sa decom. Čitava ideja je dobra, jer verujem da svaka knjiga ostavi trag u nama i da je jako važno kada se određena knjiga čita, kao i da razmišljanja, teze i zaključci koje izvedemo tokom čitanja mogu da nas promene, pa čak i izleče.
E, sad, šta tu ne valja – To što su nam teorija i praksa u jezivom raskoraku!
Iako se koleginica Jelena Mitrović iz Narodne biblioteke, koja je držala seminar, zaista trudila da nam približi ovaj pojam i celu oblast, nemam utisak da sam juče korisno provela ta četiri sata. Zašto?
Za početak, veliki broj biblioteka u Srbiji bira seminare koje može da PLATI a ne znanja koja može da PRIMENI. Tako je bilo i sa ovim seminarom. U vreme kada veliki broj biblioteka u Srbiji nema osnovne uslove za rad, kao što su adekvatan prostor, dovoljan broj stručnih kadrova, da ne pominjem broj knjiga i tehničku opremljenost, mi idemo na seminar o terapiji knjigama! za koju su potrebni posebni uslovi i još mnogo više od onoga što sam maločas nabrojala.
I u vreme kada u našu biblioteku dolazi minoran broj medicinskih radnika, mi slušamo o oblasti u kojoj treba da sarađuju i da se upotpunjuju bibliotekarstvo i medicina!
Uz dužno poštovanje kolegama iz NB, oni su teoretičari koji rade u mnogo boljim uslovima nego mi, obični smrtnici i čak i nadzor koji sporovode nad našim radom nije dovoljan da okuse kako izgleda realni, svakodnevni život u bibliotekama.
Tako je u zdravstvu, obrazovanju i verovatno u svim oblastima života – teorija se stvara daleko od praktičnog rada, prepisuju se modeli iz znatno naprednijih društava, nema tesne saradnje između onih koji rade i onih koji upravljaju i zato će nam, sve dok se u tu teoriju i unapređivanje ne uključe i ljudi koji su na “prvoj liniji fronta” ili bar njihove sugestije i predlozi, biti ovako kako jeste – stalno ćemo imati neke reforme, pa reforme tih reformi, pa ko zna šta još, a u suštini ne da ćemo tapkati u mestu, već ćemo se vraćati unazad.