Nedeljna “muška” vožnja do aerodroma Ponikve zbog gledanja trka, nije izdržala udar subotnje večeri 🙂 te smo, moj muž i ja sami, krenuli put Vršca. Već smo obilazili taj deo Srbije, ali je ovoga puta u pitanju bio i posao, pa 2 u 1 😉
Kada idemo ka Dunavu, idemo preko Mladenovca i Dubone – tamo na jednoj krivini je pogled na okolinu fantastičan, prosto me uvek ostavi bez daha. Jednom moram zamoliti vozača 😉 da bar malo prikoči, da fotografišem. I tako dalje, Smederevo, Kovin i do Vršca.
Žao mi je što nisam uspela da uhvatim nepregledna polja suncokreta i kukuruza. Kao žuto i zeleno more, prelepo i predivno.
Vruće, na motoru podnošljivo, u hladovini takođe. U Vršcu smo se zadržali nekih sat vremena oko pomenutog posla, što je bila fina pauza. Krenuli smo nazad do Stare Palanke na skelu preko Dunava. Morali smo da čekamo sledeći polazak nekih 40 minuta, pa smo to vreme iskoristili za ručak u kafani “Kod Đela“. Jeli smo smuđ i nije mi se dopao. Pohovan je, nisam to očekivala a pošto ne volim pohovanu hranu, to mi je uništilo svu čar ručka :-/
Onda, u 16.15h, novi doživljaj – prelazak preko Dunava skelom 🙂 Nekoliko automobila, nekoliko motora, pešaci i skeledžija 🙂 Putovali smo možda celih pola sata i došli do podnožja tvrđave Ram. Pročitala sam negde da je to poslednja skela na Dunavu. Simpatično iskustvo. Dunav je bio tih i miran. Širok, ogroman.
Od tvrđave smo nastavili niz Dunav, do Srebrnog jezera. Dvoumili smo se oko još jedne pauze i odustali. Iako je tu pao dogovor da odmaramo i pijemo kafu u Požarevcu, neki oblaci koji su počeli da se skupljaju su nas uplašili, pa smo produžili dalje. Sve do jezera u Markovcu, ni dvadeset kilometara od kuće. Tamo je već bilo prohladno i vetrovito, pa se nismo dugo zadržali, već koliko da popijemo po sok, obučemo dukserice, zamenimo rukavice i ponovo na motor.
FIna (i korisna) nedeljna vožnja.