Davnih godina gledala sam predstavu “Sveti Georgije ubiva aždahu” po dramskom tekstu Dušana Kovačevića, u Ateljeu 212. Ne sećam se tačno detalja, čak mi je bilo potrebno malo vremena da popakujem glavne likove i glumce koji ih tumače, ali se dobro sećam snažnog utiska posle nje. Katarinu je igrala Dara Džokić, Gavrila Dragan Nikolić a nesrećnog Đorđa Petar Kralj. Bila je to jedna od onih predstava, kultnih kako ih često zovu, posle kojih ćutite izvesno vreme i čekate da vas pusti iz svog sveta.
“Sveti Georgije 
ubiva aždahu” je samim naslovom izazvala određena očekivanja kod mene, iako znam da je glumcima teško da igraju u predstavi tog kalibra i sa takvom istorijom. Sa druge strane, tekst je sam po sebi zahtevan. I pored toga što sam se trudila da ne očekujem mnogo od ove nove postavke i da otvorenog uma uđem u dvoranu, razočarala sam se.
Jedini uverljivi na sceni su bili Gordan Kičić (Rajko), Milan Caci Mihailović (deda Aleksa) i Nenad Jezdić (poručnik Tasić). Glavni glumci, skoro pa ništa – čak mi je scena u kojoj Đorđe Džandar (Bojan Žirović) kaže Gavrilu (Marinko Madžgalj): “Gavrilo, ubiću te, neću ti više ni reč reći, samo ću te ubiti…” bila tragikomična, jer je Madžgalj krupniji od Žirovića i čitava pretnja nije realna – stas a ni glas nisu odigrali svoje.
Još jedan minus detalj – publika! Ljudi koji su se smejali i kad treba (a malo je trenutaka kada treba) a tek kad ne treba…. Salve smeha, kao da gledamo komediju. Imala sam utisak da sam među dvanaestogodišnjacima koji na svaku reč koja ima ikakvu asocijaciju na seks pucaju od smeha. Jezivo.
