Junak koji je, na neki način, obeležio moje detinjstvo bio je neprevaziđeni Šerlok Holms. Sve knjige i tada, mnogo ređe, filmove i serije sa njim kao glavnim junakom, znala sam do poslednjeg detalja. Vremenom ga je zamenio Foks Molder („Dosije X“, naravno) koji je detektivskom poslu dodao i deo lične borbe i tajanstvenih sila, tek da bude još interesantnije.

Posle odgledanih svih serijala o Holmsu i Molderu, i svih repriza tih serijala na različitim televizijama, nastao je prazan prostor, u međuvremenu popunjavan nekim drugim junacima, možda ne tako upečatljivim, ali dovoljno dobrima za neko vreme.

I … pre nekog vremena pažnju mi je privukla knjiga, zbog izdavača koji mi se učinio poznatim po nečemu. Bilo mi je potrebno par trenutaka da se setim da je „Solaris“ iz Novog Sada, prvi izdao i sve romane Dena Brauna prevedene kod nas. To mi je bilo dovoljno da počnem da čitam „Kabinet čudesa“, roman koji su sjajno napisali Daglas Preston i Linkoln Čajld (www.prestonchild.com).

U romanu se uopšte ne primećuje da su ga pisala dva autora, toliko dobro je ukomponovan i poslednji detalj. Prevod je dobar, što samo olakšava čitanje a radnja teče tako lako da ostajete mnogo duže nego što ste planirali uz glavnog junaka, specijalnog agenta FBI Pendergasta i sve ostale koji mu pomažu. Inteligentan, prilično čudan i sasvim neuobičajenih metoda rada, agent Pendergast je, po meni, nešto između već gore pomenuta dva detektiva. Drži se svog načina rada, ne haje mnogo za pravila, ima jako dobro opšte obrazovanje i osećanje za pravdu. Ko voli takvu vrstu literature, može da počne sa čitanjem.

Koliko znam, kod nas je prevedeno i izdato četiri romana ovih autora. Svi imaju istog glavnog junaka, nisu povezani među sobom, ali postoji hronološki sled koji bi trebao da bude ovakav: „Kabinet čudesa“, „Mrtva priroda sa vranama“, „Sumpor“, „Igra smrti“. Još uvek nisam sasvim sigurna u taj redosled romana, ali izaberite bar jedan, za početak.