Milica Jakovljević bila je književnica, učiteljica, novinar, sestra Stevana Jakovljevića (autora Srpske trilogije), 
osporavana i hvaljena, kao uostalom i mnogi naši autori. Za one koji ne znaju, jedno vreme je živela i radila u Aranđelovcu, kasnije u Beogradu. Iako dobro prihvaćena kod čitalačke publike pre, jednostavno pala u zaborav i nestala iz javnog života neposredno posle II svetskog rata. Niko ne zna zašto.
Romani koje je pisala često okarakterisani kao “lako štivo”, “sladunjave priče” imaju dve velike vrednosti – kao prvo, precizno opisuju život u Srbiji između dva rata i to život srednjeg sloja građanstva a kao drugo ali ne manje važno, uvek se čitaju, što u današnje vreme kada je pisana reč prilično zapostavljena nije zanemarljivo.
Serija “Ranjeni orao” bila je (i još uvek je čini mi se) jako popularna. Meni lično, bila je odmor od svih onih serija vezanih za savremeno doba koje me samo umore podsećanjem u kakvom svetu/okruženju živim a to nije ono što očekujem od TV serija.
Naravno, ovo je sve jer sam juče na Sajmu knjiga videla njenu biografiju “Obožavana i unižena” autorke Miljane Laketić (izdanje Aleksandrija Globosino) a i najavu da će “Glumci serije Greh njene mame potpisivati knjige” što mi se učinilo malo, hmm onako, bez veze. Mislim, što bi oni potpisivali njenu knjigu, ali ‘ajde sve u svrhu reklame.
Ne znam zasto, ali volim da procitam biografije pojedinih pisaca.
Siguran sam da ce i njena biografija doci na red, iako sam citao neke stvari o njoj.
Pre neki dan sam citao o Francesku Petrarki i odusevio se nekim stvarima za koje nisam znao a koje su me facinirale i pojacale sliku o njemu…