“Bakarni bubnjevi” Miomira Petrovića

Blagodeti odmora, pored promene sredine, izlaska iz suludog ritma  svakodnevice su i besciljne šetnje, isprobavanje nove hrane i naravno čitanje knjiga koje to nestrpljivo čekaju.

Jedna od knjiga koje su uredno stajale na mom radnom stolu i čekale termin kada mogu da im se posvetim je i novi roman Miomira Petrovića “Bakarni bubnjevi”.

Miomir Petrović je napisao nekoliko romana od kojih se meni, do sada, najviše dopao onaj koji sam prvi pročitala, “Lisičije ludilo”.  Sada prvo mesto deli sa  “Bakarnim bubnjevima” koji mi, nekako, čine celinu sa “Lisičijim ludilom”. Ne celinu u smislu da se nastavljaju jedan na drugi, već da govore o onoj tananoj liniji između jave i fantastike, da su obavijeni mistikom ali i surovom svakodnevicom.

Glavni junak je beogradski pisac, koji posle samoubistva kolege, biva uvučen u vrtlog neobičnih, skoro nemogućih  ali u isto vreme intrigantnih događaja, protkanih istorijom gledanom sa neuobičajene tačke gledišta koja, tako posmatrana, projektuje neku sasvim drugačiju stvarnost i budućnost. Sve drugo što bih rekla bilo bi prepričavanje tako da neću. Ako sam vas zainteresovala, dobro, a ako ne, nađite neku drugu knjigu uz koju ćete uživati.

Tek da vas zainteresujem, razmišljanje glavnog junaka:

“Kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo.”