Margaret Etvud (Margaret Atwood) je davne 1985. godine napisala roman “Sluškinjina priča” sa kojim sam se ja srela nešto kasnije, posle 1999. kada sam je videla u Biblioteci. Naslovna strana mi se nije nešto dopala a pogotovo mi je kratak sadržaj bio bzvz, tako da je nisam ni pročitala (do skoro). Na osnovu opisa sam pretpostavila da je neka svojevrsna naučnofantastična priča i to je sve.
A onda se 2017. Brus Miler dosetio da napravi seriju po ovom romanu i serija me potpuno oborila s’ nogu. Gledala sam je tokom ovog proleća i leta i dugo je to bila tema koja me je opsedala. Naravno, tada sam pročitala i knjigu koja je samo dobra osnova za seriju, detaljniju, sa više opisa i zbog tih detalja nekako strašniju nego što je knjiga.
Priča je sledeća – u USA u nekom trenutku u budućnosti (što je naša sadašnjost, sa aspekta osamdesetih) na prevaru, posle više nameštenih, dobro organizovanih terorističkih napada, na vlast dolazi hrišćanska ekstremistička grupacija, izglasavanjem nekakvog zakona u Kongresu. USA postaje Gilead kojim vladaju odabrani, doslovce po pravilima iz Biblije, dok su svi oni koji se ne slažu sa njihovom politikom – ili nisu iste vere, ili su u istopolnim brakovima ili su naučnici ili šta god a da nisu deo vladajućeg aparata – kažnjeni. Muškarci su ubijani vešanjem i ostavljani da vise na gradskim zidinama a žene, kojima su uskraćena sva prava počev od čitanja i pisanja, su odvođene u logore da čiste nuklearni otpad i umiru u najstrašnijim mukama, ukoliko ne mogu da rađaju. Čudo života se poštuje iznad svega, zbog enormno visoke stope steriliteta pa se žene koje mogu da rađaju obučavaju u kampovima, potpuno ih lišavaju svega ličnog (čak i imena) i raspoređuju po kućama odabranih, dok ne rode naslednika posle niza silovanja koje doživljavaju i to su Sluškinje.
Mene je potpuno zatekla činjenica da to nije nikakva nemoguća verzija budućnosti (setite se samo života u Avganistanu šezdesetih godina prošlog veka a znamo kako se sada živi tamo) i da je dovoljno da postoje ekstremisti koji imaju neku svoju verziju stvarnosti ka kojoj idu, bez obzira kakvom se ta stvarnost činila svima ostalima. Činjenica da je digitalizacija (u izvornoj priči povlačenje gotovog novca iz opticaja i prelazak na kartice) dovela do mogućnosti da se ženama jednim potezom zamrznu računi a da se ubrzo sve one ostave bez posla, dugo mi je bila u mislima kao jeziva moguća stvarnost.
Za sada ima dve sezone, treću očekujem na proleće a ako se sa njom ne završi serija, ja je dalje neću gledati. Prve dve sezone su baš dobre, ali je već vreme da se polako završava priča.
U svakom slučaju preporučujem. Ako ništa, da se malo i vi plašite budućnosti…
