Muškarci koji mrze žene

Stig Lašon (Stieg Larsson) je 2004. godine završio trilogiju “Milenijum” i ubrzo potom umro, ne dočekavši svetski uspeh svojih romana, njihovu ekranizaciju i razvoj milenijummanije. Kod nas je 2009. Čarobna knjiga objavila trilogiju i viđala sam taj komplet kod nas u Biblioteci. Međutim, nedostatak vremena me je sprečavao da počnem čitanje (tri knjige, svaka 500+ strana…) a kako mi naslovi nisu delovali intrigantno, stalno sam odlagala čitanje.

Pre nekoliko nedelja, vidim najavu na RTS-u za prvi od tri filma, i to za švedsku verziju, za koju sam već čula da je dobra i da je treba odgledati. Ovaj film možete naći i pod imenom “Devojka sa tetovažom zmaja”, što, iako potpuno odgovara opisu glavne junakinje, nema nikakve veze sa izvornim naslovom knjige/filma Män som hatar kvinnor tj. “Muškarci koji mrze žene”. I odgledam 🙂

Film počinje kada osamdesetogodišnjem Henriku Vagneru za rođendan stiže ispresovani, uramljeni cvet. Time se misterija duga više od 40 godina nastavlja. Vagner, koji je na čelu istoimenog industrijskog carstva, unajmljuje novinara Mikaela Blumkvista da otkrije šta se dogodilo sa Herijet, njegovom bratanicom, koja mu je poklanjala takve cvetove nekoliko godina pre nego što je nestala, četrdesetak godina ranije. Henrik sumnja da je Herijet ubijena i da je ubica neko iz klana Vagnerovih.

Mikael Blumkvist, novinar i suvlasnik lista Milenijum, u iščekivanju zatvorske kazne zbog objavljenih netačnih podataka, prihvata zadatak ne znajući da ga je pre ikakvog kontakta Vagner proverio i to uz pomoć Lizbet Salander, asocijalne ali jako sposobne hakerke. Lizbet, prateći iz dana u dan (preko interneta, naravno) Blumkvistovu potragu, počinje da mu pomaže. Boreći se uz put sa gomilom svojih problema, ona uspeva da iskoristi svoje sposobnosti i znanja da zajedno dođu do rešenja zagonetke.

Kao što rekoh, na osnovu naslova nisam mogla da pretpostavim da se radi o jako dobrom trileru. Film mi se sviđa, zaplet je neočekivan, kao i surova životna priča Lizbet Salander. Glumci su odlični. Sviđa mi se i što nema onu američku uglancanost, predeli su sivi, švedski hladni i surovi dok su likovi nekako sirovi, realni a ne ušminkani kao u holivudskim filmovima (eh, da, u međuvremenu je snimljena i američka verzija i pošto glavnu ulogu igra Danijel Krejg nemam nameru da gledam, bez obzira na preporuke i ocene.)