Feb 172006
 

Proleće nikako da naznači svoj dolazak, osim ako se dosadna kiša koja pada skoro celog dana danas (tj. koja je padala celog dana juče) ne računa u vesnika proleća. Ipak, postoje neke stvari koje vas napune pozitivnom energijom kao da je i proleće i leto zajedno.

U Sava centru je večeras (sinoć) pevao Kemal Monteno i to je bila jedna od retkih prilika (prošlu, pre dve godine sam propustila) da čujem uživo glas koji me oduševljava godinama.

Koncert 'Kemal Monteno i prijatelji'Koncert, čiji je zvaničan naziv bio „Kemal Monteno i prijatelji“ je počeo sa desetak minuta zakašnjenja (oko 20:40), što i nije tako strašno. Sava centar je bio skoro sasvim pun, sa ne tako mnogo slobodnih mesta. Koncert je počeo stihovima posvećenim Kemalu Montenu. Uglavnom, glasom koji tokom govora zvuči mnogo viši nego što jeste (mada tu ima i malo treme, sigurna sam) glavni akter cele ove priče, pozdravio je sve prisutne i počeo izvođenje pesmom koja datira još iz 1966. godine „Lidija“. Pratile su je sve one pesme koje vas asociraju na ovog umetnika: „Jedne noći u decembru“, „Bila nam je drug“, „Dušo moja“, „Vratio sam se živote“, „Ti si bila život pravi“, „Pahuljice moja“, „Sviraj mi o njoj“, „Napiši jednu ljubavnu“, … Nabrojala sam samo neke, ni bih mogla baš ni svih sada da se setim, nego tek primera radi. Možda nije baš bio ovaj redosled, ali nije ni važno.

Važno je da je dobar deo koncerta bio posvećen prijateljima, onima koji su bili pored njega na bini a to su bili: Mari Mari, sa pesmom „Ne ovako, ne mogu dalje, (ne znam tačan naslov) i pesma koju je ona komponovala za njegov novi album „Dunje i kolači“, Boris Novković sa pesmama „Daleko“ i svojim prvim velikim hitom „Tamara“, Željo iz Crvene jabuke „Nekako s’ proljeća“ i „Volim te“ (sećate se onoga: „Kad sat zazvoni, na kuli…“ meni posebno simpatična pesma a oni zaboravili prvu strofu…) i svi dueti sa njima su bili dobri. Ja uvek kažem da koliko god takvi dueti pomažu mladim pevačima oni samo naglašavaju razliku između njihovih više običnih i njegovog, meni bar, sjajnog glasa. Puno pesama su bile pesme njegovih prijatelja koji više nisu sa nama (Toma Zdravković, Dragan Stojnić, Duško Trifunović, …)

Publika je bila jako važan deo cele ove priče. Veliki deo pesama bi započeo Kemal, sam uz gitaru, publika bi se pridružila a tek bi se kasnije uključili orkestar i prateći glasovi (koji su svi bili sjajni, naročito Boba koji je pevao baš prateće vokale Kemalu). Meni je bilo super da čujem, ponekad kao šapat, ponekad kao lavinu, glasove iz svih tih različitih grla koji su se, nekako ne znam ni ja kako, stopili u jedan.

Sam kraj koncerta bio je posvećen velikim hitovima i omiljenim pesmama kao što su: „Nije htjela“, „Žute dunje“, „Sarajevo, ljubavi moja“, pa i „Kad ja pođoh na Bembašu“, „Zemljo moja“.

Sve u svemu, meni je bilo lepo. Možda se sam Kemal oseća mnogo udobnije u nekim manjim prostorima, ali se sjajno snašao, mada se ponekad moglo videti da sve to nije izvežbano do savršenstva, ali je čak i to davalo neku notu opuštenosti i uživanja u svemu tome. Činilo mi se, u nekim trenucima, da mogu da osetim vrelinu osunčane kože koja reflektuje Sunce koje je upijala celoga dana, na nekoj velikoj, tamnoj, terasi u čijem uglu pod slabim svetlom i sa gitarom peva Kemal, a more se čuje u daljini i njegov miris donosi povetarac. To je možda okruženje u kojem bih baš volela da ga čujem, ali je i ovako bio dobro. Puno lepih sećanja i toliko puno ljubavi (prvenstveno prema ženama ili određenoj ženi, kako kad) da svi ovi mladi naraštaji tzv. autora treba da se postide kada neke svoje tvorevine nazivaju pesmama.

  One Response to “Nekako s’ proleća”

  1. Zavidim vam na dobrom provodu. I meni se bas ide na neki koncert. Ali, uvek mi je drago da cujem da se vi lepo provodite.

 Leave a Reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

(required)

(required)

*