Feb 142006
 

Vreme koje kao da iskušava naše strpljenje, uporno se menja, i pored svih drugih nelagodnosti donosi i gomilu virusa. Rezultati prolaska virusa kroz organizam različito se manifestuju (a ko kaže da okolo šeta samo jedan virus, ko zna koliko ih je?) a pomoć, naravno, tražimo od lekara.

Pre nekoliko dana, ujutru odvedem sa svoju ćerkicu Janu, staru tri i po godine, u ovdašnji Dečiji dispanzer, na pregled kod pedijatra, jer je celu prethodnu noć kašljala i žalila se na bolove u stomaku. Umesto uobičajene gužve zateknem praznu čekaonicu (što me je prijatno iznenadilo) i posle nekoliko minuta čekanja uđosmo nas dve u ordinaciju lekarke koja u našem gradu važi kao pouzdani i iskusni lekar. Pored pomenute lekarke, pedijatra, tu je bila i njena mlada koleginica, verovatno odrađujući staž. Kada sam ispričala razloge dolaska (kašalj, bolovi u stomaku) počeo je pregled, koji je ukupno trajao tri-četiri minuta, da ne gnjavim sa poznatim detaljima. Važno je da napomenem da sam posebno naglasila kašalj i da je posle slušanja rada pluća lekarka rekla Jani „Super si!“, kako sam ja shvatila, misleći baš na rad pluća. Dijagnoza je bila „angina“ i to u početnom stadijumu, ne znam sad baš originalne (latinske ili kakve već) nazive, ali znam da se o tome radilo jer je baš tako objasnila mlađoj koleginici.

Moje prilično dugo roditeljsko iskustvo navelo me je da posumnjam u dijagnozu, jer terapija nije sadržala nikakve lekove (ni biljne niti bilo kakve druge vrste) koji su se odnosile na pomenuti kašalj.

Pošto Janu već više od godinu dana vodimo kod pedijatra-alergologa u Kragujevac (zbog nekih njenih alergija) a imali smo i zakazan pregled tog popodneva za sina, odlučimo mi da je povedemo sa nama i sačekamo sa primenom prepisane terapije dok je ne pregleda dr. Zoran Simonović (ako koga zanima).

Kao i do sada, pregled je trajao neuporedivo duže nego tog jutra ili bilo kada u poslednje vreme u državnim medicinskim centrima, i što je jako bitno, dr. Simonović je posebnu pažnju obratio na kašalj (čak se i Jana naljutila na njega jer je terao da toliko dugo kašlje a njoj se ne kašlje!!!), čim je čuo prvi put kako se nakašljala, bez ikakvih mojih sugestija o tome (na samom početku ispričala sam mu isto što u lekarki tog jutra) a dijagnoza je bila: Bronchitis ac (imam ovde izveštaj, pa sam mogla da prepišem). Naravno, i terapija je bila sasvim drugačija i kompleksnija.

Da se razumemo, ja bih više volela da ona nema bronhitis, jer mislim da se problem sa grlom lakše leči i da može da ima manje posledice, naročito u početnom stadijumu kad je grlo samo crveno kako je sada (ne znam sigurno, samo pretpostavljam) ali šta da nismo imali ovu drugu opciju? Koliko bi vremena prošlo dok bi ta bolest, ne lečena, počela da pravi komplikacije ili prešla (ne daj, Bože) u hroničnu? I da li bi se svi onda čudili, otkud to kad su nalazi pregleda pluća bili uredni?

Znam ja da lekari u državnim ustanovama ne zarađuju kao privatnici i da imaju neuporedivo veći broj pacijenata, ali to je, na neki način, i njihov izbor jer sigurna zarada je sigurna, ali da ne ulazim u detalje koji se tiču lično svakog od njih, već da se držim onoga što mene lično zanima a to je: šta treba da ih opredeli da svakom pacijentu pruže onoliko vremena koliko zaslužuje i adekvatno lečenje bez obzira na uslove u kojima rade (ili šta već piše u čuvenoj Hipokratovoj zakletvi)?

  2 Responses to “Dijagnoze !?!”

  1. Ufff… Te pedijatre po domovima zdravlja bih sve otpustio, za primjer…
    Moja kcerka je imala nepune 2 godine kad smo posli kod -tamo neke- doktorice zbog crvenila koje se stvorilo oko genitalija -zbog pelena, naravno…
    Skinuh pelenu, doktorica pogleda o cemu se radi (cca 20 sekundi) okrenu se da pise recept i rece:
    “Davacete mu… njoj… Bjese li decko ili djevojcica”?
    Rekoh joj da je prije 5 sekundi gledala polni organ djeteta i da ako joj to nije dovoljno da procijeni, nek se zaposli na nekom salteru, dje joj je i mjesto…
    Otada idemo samo u privatne ordinacije tj. konkretno u jednu u kojoj pregled ne traje ispod 15 minuta. Eto… Tesko je biti majka 🙂

  2. Kao i u svakom poslu, i u zdravstvu postoje dve vrste osoba:


    1. Savesni
    2. Ostali

    Na žalost, druga grupa je daaaleeeko brojnija. Sad, postoje pozitivne i negativne stimulacije ne bi li naterali članove druge grupe da rade ono za šta su plaćeni (koliko-toliko, ali na kraju meseca ipak dobiju novac):

    - veća plata i odgovornost (kod privatnika - loše radiš -> nema mušterija -> gubiš posao)
    - kaznene mere (ozbiljne: procenat od plate, opomene, otpuštanje)

    Na žalost, da li si čula da je ijedan lekar u ovoj zemlji ikada kažnjen za nečinjenje? Bilo kod jednostavnijih stvari (pogrešna dijagnoza za Janu, mada daleko od toga da je to mala stvar) ili krupnijih? (umro pacijent na stolu iz čistog nehata / nebrige)? Prosto, zaštićeni su kao beli medvedi (ne smeš da im se zameriš na lokalnom nivou, jer će ti kad-tad trebati; u našem narodu postoji fama da su oni iznad običnih ljudi; zakonodavca bole uvo za takve stvari …).

    Ovde će mnoge stvari morati da se promene da dostignemo minimalne standarde života (ne evropske, ne svetske, no _normalne_) koji će nam garantovati da smo dobili barem osnovnu (tj. ne pogrešnu) uslugu po koju smo i došli: prvo zakoni (ozbiljni i zakonodavac koji je spreman da ih sprovede) a onda i naš mentalitet.

    No, gledajući našu svakodnevicu (političare, afere, novine koje imaju najbolju prođu, TV/emisije koji imaju najveću gledanost) strepnja mi je dublja od nade da će se to kod nas skorije desiti 🙁

 Leave a Reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

(required)

(required)

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.