Kako smo trčali u Budimpešti

Prolećni polumaraton, 15. aprila 2018.

Jednom godišnje, a sve se nadamo dva puta ćemo 😀 , idemo u neku zemlju u okruženju na polumaraton. Posle Ljubljane, Soluna i Beča, ove godine smo otišli u Budimpeštu. Lepo vreme, lep grad, nije mnogo daleko pa hajde. 

Pripreme za put i  sam odlazak nisu mnogo obećavali – broj putnika se smanjivao iz dana u dan, iz opravdanih razloga naravno, onda smo na mađarskoj granici čekali 2 sata (neću ni da komentarišem), jedva stigli da podignemo brojeve jer je radno vreme bilo do 16h, pri preuzimanju brojeva nisu proverili ništa šta je trebalo da se proveri itd. Ipak, lep dan, subota 14. april, veliki apartman jako blizu Margitsigeta, ostrva u Dunavu gde su bili početak i start trke, tako da smo imali dovoljno vremena da se prošetamo, vidimo šta nas zanima i napravimo plan za ujutru.

Trka je počela u 9, u talasima naravno, zbog velikog broja trkača. Ne znam tačno koliki je taj broj bio, mislim da je polumaraton ograničen na 10.000 ali je bilo sigurno još toliko učesnika relejnog polumaratona.  Malo me je brinulo koliko će to brzo krenuti moja zona – zbog poklapanja trase početka i kraja trke, sporiji trkači budu pokupljeni autobusom koji kreće u određeno vreme sa starta i lepo “čisti” one spore da ih ne sustignu oni brzi. Pošto sam ja prilično spora, eto brige 😀 ipak, start je bilo odlično organizovan – talasi su kretali na svaka tri minuta, tako da sam mogla opušteno da krenem 🙂 

Sama trasa prolazi pored ili preko najvažnijih građevina u Budimpešti pa smo imali svojevrsni obilazak 🙂 Prvo smo prešli preko Margitinog mosta, posle preko čuvenog lančanog mosta sa lavovima, prošli pored Budimskog dvorca, pa ispod njega kroz tunel dalje u obilazak pored Cipela na obali Dunava, zgrade Parlamenta i još mnogo toga što nisam primetila i/ili zapamtila 🙂

Sve u svemu, celokupna organizacija trke za svaku pohvalu – staza odlična, dovoljno okrepnih stanica (voda, neki sladunjavi energetski napitak, banane, glukoza…) plus vatrogasci i komunalci sa cisternama koji prave “tuševe” jer je pred kraj trke bilo prilično toplo, vidno obeležene trake za smene trkača relejnih trka, cilj isto na ostrvu uz jako dobro dizajnirane i urađene medalje i odličan paket za osveženje – čokoladno mleko, grickalice, sokovi, voda… Sve zaista bez greške. Svaka pohvala za organizaciju!

Što se nas trkača tiče, svi smo završili trku znatno sporije nego inače – brat i ja smo se spremali po programu na slici levo i nije dovoljno dobar, nema dovoljno duge treninge pa smo posle 16. km bili tropa a moj suprug je imao problema sa mišićem desne lože pa je poslednja 4 km šetao. I opet stigao pre nas 😀 Uglavnom, svi zadovoljni, bez nekih velikih povreda ili tegoba, sve u svemu super vikend.

 

 

 

 

“Born to Run” by Christopher McDougall

Are we really born to run?

Books can change your attitude, a way of thinking and some can change your life. One of these, for me is “Born to Run” which made strong impression and made me look different on running and running shoes, at the first place. Christopher McDougall has interesting, detailed and clear writing style.  

Chris McDougall is former marathon runner who didn’t won’t to give up running, in spite of knee injuries, so he decided to find a solution for his problem. During this thoroughly research he had found out something very interesting, simple and so logical – we, as homo sapiens, are born to run and modern running shoes do not bring us good – more additions bring incorrect way of wade and more injuries.

So, McDougall (TED speech) manages to find and get in touch with Mexican tribe Tarahumara, whose members run barefoot or almost barefoot and can do it for hours and hours. Besides, this theory is confirmed by lots of sports trainers and podiatrists. Long story shorten – there is a movement of barefoot runners that grows on daily bases. Even big sports companies made some shoes for barefoot running.

This book made me try  barefoot-shoes, and I would like to go to Vibram FiveFingers 🙂 Everything seems fine, for now, we’ll see VCM experience 😉

Garmin – moj drug na trčanju ;-)

GPS sat za sportiste.

Garmin Forerunner 210 sam dobila pre nekoliko godina i od tada ga obavezno nosim kada idem na trčanje. Nekako mi nije trening  ako nema Garmina 😉

Pre nego što sam i ovaj gadžet uvrstila u obaveznu opremu, koristila sam sličan (ali samo sličan) takav sat, Sigma PC15 koji ima znatno manje funkcija, od kojih mu je najveći minus to što nije GPS pa ne može da meri brzinu a ni pređenu dužinu, tako da  sam na tom satu pratila broj otkucaja srca u minuti i vreme treninga.

A onda je stigao Garmin 🙂 Uz sam sat, koji često nosim kao običan sportski sat, dobijete monitor za srce na traci za grudi i garmindodatak za patike, ukoliko vozite bicik (i punjač, naravno)l. Pored toga što locira satelite, te snima kompletnu putanju kojom trčim, meri (i pokazuje) ukupno vreme treninga, broj otkucaja srca u minuti, označava u kojoj ste zoni napora i pokazuje prosečnu brzinu kao i broj potrošenih kalorija… Naravno, na samom početku podestite svoje parametre (pol, godine, stepen fizičke aktivnosti, granične vrednosti…) a onda vas on upozorava pištanjem ukoliko ste blizu neke od njih. U svakom trenutku u meniju možete da izaberete šta ćete tačno da pratite na ekranu. Evo i kratkog pregleda.

Naravno, postoji i interent podrška na moj.garmin gde registrujete uređaj, uzimate nove verzije softvera, gde možete da locirate uređaj ukoliko nestane… Posle treninga, celu rutu možete da prebacite na connect.garmin gde svaki trening posebno možete da analizirate, da uporedite ili da pogledate kalendar treninga, čak i da napravite kalendar priprema za određenu trku i još mnogo toga. To je u isto vreme i društvena mreža na kojoj  se povezujete sa prijateljima koji koriste slične spravice i sa kojima razmenjujete iskustva.

Verujem da ovaj uređaj ima još dosta funkcija koje još nisam otkrila/upotrebila, ali meni je ovo za sada dosta i od srca mogu da ga preporučim svima koji traže ovakav neki uređaj. Ako nekoga zanimaju detalji evo i uputstva 🙂

Adidas energy boost – moje iskustvo

Patike za trčanje

Pročitah davno da bismo bili mnogo zdraviji i srećniji ukoliko bismo nezi stopala posvetili deseti deo pažnje koju posvećujemo licu. Tu istinu zna svako ko je (a verovatno svako, bar nekad) imao obuću koja ga je nažuljala ili namučila u nekom drugom smislu.  Verujem da je odabir prave patike za trčanje posebno važan – ulogu ne igra ni izgled, ni cena koliko to da li patika odgovara trkaču. Proba patike je dug i ponekad mukotrpan proces, ali ako dobro odaberete – vredi.mizuno 14

Moje prve patike za trčanje – Mizuno wave  rider 14 (mislim da su te, nigde ne piše a kutiju sam davno zagubila)  i izgledaju nekako kao na slici desno, kupila sam uz pomoć kume, dugogodišnje profesionalne rukometašice. I stvarno su bile super. Još uvek su u životu, ali su izgubile dosta od svoje elastičnosti i stabilnosti.

Početkom ove godine krenem u potragu za novim patikama. I zapadnu mi za oko Adidas Energy Boost. Skupe, doduše, ali lagane i udobne, kako je pokazala prva proba. U međuvremenu pročitam ovaj post na sajtu specijalizovanom za trčanje. Dopadne mi se sve što sam pročitala a u međuvremenu u Đak sportu počnu sniženja i eto mene, sa sve starim patikama i čarapama za trčanje u prodavnici 🙂

Probala sam patike nekoliko puta. Šetala po radnji, stajala, čekala da se nešto dogodi. I – ništa, sve super. Kupim ih ja i evo mog iskustva posle pretrčanih 180-200km u njima.

Kao šro rekoh malopre, na sajtu trčanje.rs imate vrlo detaljnu analizu, poređenje sa drugim modelima i sl. a ovo je moje iskustvo – Posle prvog trčanja utisak je bio da su ove patike nešto teže od mojih prethodnih. Sada to više i ne primećujem, navikla sam. Ali zato odlično prijanjaju uz stopalo i uopšte nije važno po kojoj podlozi trčite – đon zaista ima savršenu amortizaciju. Od kada ih nosim, nisam imala nikakvih problema sa listovima ili cevanicama, što je inače bio slučaj kada sam trčala po betonu. Da ne zaboravim, jako su udobne, nisam imala nikakvih problema sa navikavanjem ili ne daj Bože, žuljevima.adidas-energy-boost-xl

Uz sve dobre stvari imaju jednu veliku MANU  – užasno je vruće u njima. I imam utisak da mi je celo gazište vrelo. Ako to kaže neko kome su stopala i šake uvek hladni i ko je trčao i na 30°C sa dva para čarapa, bez nekih velikih trauma, mislim da je to veeeliki minus. Dok je temperatura napolju ispod 17-8°C i podnošljivo je. Preko toga, vrelo, vrelcijato – dakle, patike koje zahtevaju drugi, letnji par.

#adidas #energy #boost

Trčanje, još jedan razlog za sjajan dan (život)

Moja priča o rekreativnom sportu.

Rekreativnim trčanjem se bavim, sa jednim dužim prekidom, valjda pet godina 🙂 Nisam znala da ću se zaljubiti u trčanje, inače bih zapisala datum početka 😉

Počela sam da trčim tek da potvrdim moje dugogodišnje mišljenje – da to nije sport za mene 🙂 Davnih godina sam trenirala košarku i odbojku u školi, zatim rukomet u gradskom klubu i tada sam uvek najmanje volela (da ne kažem mrzela) trčanje kao deo priprema. Sa loptom u ruci, sve je bilo drugačije i lakše.

Posle profesionalnog došao je na red rekreativni sport – plivanje, basket, biciklizam, skijanje, teretana ali trčanje nikako. Svaki od ovih sportova volim, ali za svaki od njih sam imala nekakvu branu, kamen spoticanja – nemam društvo za basket, plivam samo na moru (nemamo bazen u gradu), biciklizam rizičan (neobezbeđeni putevi, nesavesni vozači), teretana me guši zidovima i mirisima…. što je dovodilo do čestih prekida i promena sportova kojima se rekreiram (a bez rekreacije ne mogu).

Kako sve u životu ide iz glave, odlučim ja da probam i to trčanje, pa šta bude 🙂 I, evo me, pet godina kasnije i dalje trčim 🙂

Prve dve godine sam trčala tri do četiri puta nedeljno: utorak, četvrtak, subota runneri/ili nedelja, bez nekog programa i plana, spremim se, odem, trčim dok mi prija i gotovo. Kao zakleta spavalica, uspevala sam da nateram sebe da ustanem dovoljno rano i da istrčim polusatni trening u ranu zoru, oko 6h. Lepotu tog ranog jutarnjeg treninga ne mogu da opišem, mora da se doživi – mir, tišina (ili muzika, kako ko voli), otkucaji srca, dan koji se budi i naleti dobrog raspoloženja 🙂 I tako me je trčanje opčinilo. Nije da ovaj sport nema svojih loših strana ali vredi pokušati 😉

U februaru 2012. sam na skijanju doživela gadnu povredu – pukao mi je mišić lista pri bliskom susretu sa bordom što ja u datom trenutku nisam znala, pa sam se javila lekaru tek po povratku kući – 30 dana rehabilitacije, skoro 30% oštećenja, rupa za zauvek, zbog čega  napravih pauzu od 22 meseca.

Trenutno trčim prema programu za pripremu polumaratona (nadam se da ću uspeti da se spremim za Ljubljanski maraton u oktobru) sa sajta www.trčanje.rs na kome možete naći puno korisnih informacija i saveta. Pored ovoga preporučujem i Tanjin blog naročito deo o trčanju.

Uskoro detalji o opremi koju imam i koristim.

Uživajte!