Pećina Risovača

Ovih dana, trenutno stanje.

Aranđelovac, jako lep gradić u Šumadiji, moje rodno mesto, ima veliki turistički potencijal. Posle dvadesetak godina stagnacije, uslovljene krizom i ratovima, turizam se lagano budi, ali proći će još mnogo vremena i još mnogo stranačkih kadrova kroz organizacije i ustanove bitne za razvoj turizma, pre nego što tu dođe do ozbiljnih pomaka. Evo i primera:

Pećina Risovača, kako sam i opisala, je kao arheološko nalazište jedinstvena u banjskim oblastima Srbije, pa je samim tim (pored toga što je spomenik prirode i kulturno dobro od izuzetnog značaja) nezaobilazna tačka na turističkoj mapi, prvenstveno Aranđelovca, a zatim i Srbije. Posle dugog perioda stagnacije, procvat je doživela u periodu 2008-2010. kada je uređena unutrašnjost, osvetljene staze, urađeni info panoi, sređen prilaz. I onda, opet…

Pre desetak dana u gostima su nam bili kumovi iz Crne Gore. Pošto su do sada klinceze bile suviše male za takav obilazak, ove godine sam ih odvela da vide pećinu. Prethodnog dana proverim (tek da utvridm gradivo) radno vreme (subotom od 9 do 17h) i negde oko 11h se nađemo sa jednom prijateljicom i krenemo u pohod. Iiiiii… sačeka nas zaključana biletarnica iliti info pult!?! Nigde nikog, nigde obaveštenja o terminima obilazaka, ništa. Kaže ta prijateljica da je već dolazila i zatekla identičnu situaciju posle koje je odustala od obilaska. Ali, igrom slučaja, ja znam gde je kvaka 😉 – subotom i nedeljom, uglavnom radi po JEDAN vodič i pretpostavim da je u tom trenutku, najverovatnije u pećini. Tako je i bilo. Sačekale smo da se završi obilazak, ljubazni vodič nas je odmah poveo unutra, jako se trudio da sve lepo objasni, čak i da animira devojčice (bravo, Marko) i moje gošće su izašle iz pećine vrlo zadovoljne. Dok smo kupovale suvenire, stigao je autobus sa novim posetiocima i Marko je krenuo da ih sačeka – što znači da je odmah (opet) zaključao info pult i otišao u pećinu.

Eto – ilustracija loše organizacije. Pitanje koje se postavlja je – šta sa svim onim posetiocima koji dođu u radno vreme a ne znaju da je, ukoliko je zaključan info pult, vodič u pećini?! Po meni je nedopustivo da u takvom objektu, gde je ulaz u pećinu na uzvišenju i udaljen stotinak metara od info pulta, radi samo jedna osoba, te da je tokom trajanja obilaska info pult zaključan. Ili, ako već radi jedan vodič treba da postoji raspored obilazaka, tako da bi svi oni koji dođu dok jedna tura traje, znali koliko treba da čekaju do sledeće. U svim pećinama koje sam obilazila je primenjen jedan od ta dva načina a u Postojinskoj jami, na primer, oba.

Narodni muzej u Aranđelovcu se stara o pećini i ne ulazim uopšte u njihovu sistematizaciju rada, broj radnika, raspored… ali mi se čini da postoji problem u organizaciji. Na kraju, ako je pećina deo Muzeja, o njoj (kao delu koji donosi najveće prihode – prošle godine je bilo preko 20.000 posetilaca) treba da brinu svi zaposleni.

Evo nekoliko fotografija koje sam (krišom) ali bez blica 😉 napravila u Risovačkoj pećini, tek da vidite delić njene raskoši i lepote (link je ka sajtu TO Aranđelovac, jer sajt Muzeja ne radi 🙄 )

Noć muzeja

Ne znam kako je bilo u drugim gradovima, ali kod nas baš lepo. Extra što bi rekli neki rečitiji ljudi 😉

Bila noć muzeja i kod nas. Još prošle subote uveče, ali ja nešto ne stižem da objavim svetu da sam bila.

Narodni muzej u Aranđelovcu je imao priličan izbor dešavanja. Od toga, ja sam bila u obilasku pećine (Giga i Marko su bili sjajni vodiči 🙂 ), videla mermerne minijature, dečije radove i jedan deo crtanog filma “Ledeno doba” (gledali bi mi i duže da se moja drugarica setila da ponese neku džoku da ogrne, ovako, odosmo kući a tek smo se lepo smestili na klupe.) Ulaz je bila kupovina nekog suvenira u vrednosti od 100 dinara. Ja kupila podmetače za čaše i mnogo su lepi.

Sve u svemu, lepo. Baš lepo. Pećina sređena, nacickana, obeležena, osvetljena. Još da me je Lila pustila da fotografišem, ali ne može. Čak ni preko veze. 🙂 Zato slike minijatura i radova imam ali tek da ih stavim. Možda sutra. Nisam smela ništa ni da pipnem. A oni ukrasi lepi, različitih oblika i struktura, mame li mame. Al’ džaba, ne daju ni vodiči a ni direktorka. Tačno me provalila i krenula za mnom, za svaki slučaj 😀

Volim ovako lepe prilike. Naročito ako su dobro organizovane (bilo je puno ljubaznog osoblja, hitna pomoć, naravno policija nije došla iako je bila obaveštena o okupljanju ali o njima u nekom drugom postu). Nekako se osećam dobro, bolje nego inače kada se susrećem sa nenormalnom količinom gluposti i ludila u svakodnevnom životu. Ovakvi trenuci mi daju nadu da može da bude bolje.