Kratak dan, taman za do Bogutovca ;-)

Dok se ne probudi prava kišna jesen.

Još jedna nedelja koju smo ukrali od jeseni – 3. novembar, skoro neverovatno. Krenuli smo oko pola deset, kada je već bilo prijatno toplo. Ovoga puta, bilo nas je četvoro (na tri motora 😉 ).

Prva stanica – Batočina, auto plac i prodavnica moto opreme “Perić”, ali ne radi  nedeljom, kao što je nekada. A baš smo bili raspoloženi da pogledamo još neke sitne “motorske” potrepštine. Nastavili smo dalje, starim putem ka Nedelja 3-11Kruševcu i Trsteniku. Put je baš ok, širok i nov, nije sasvim prav da bude dosadno ali nije ni naporno krivudav. Na kružnom toku, gde je nekad bila raskrsnica,  odlučili smo da idemo ka Kraljevu. Prva kafe pauza u Vrnjačkoj Banji, na prepunom trgu. Ovo mi je druga poseta čuvenoj banji i bila sam prijatno iznenađena brojem ljudi na ulicama i u parku. Vreme  fino, doduše bez mnogo sunca ali toplo, čak sa nekim toplim vetrom. Kad ni na motoru nije bilo hladno, kao onomad pored Dunava 😉

Kako je bilo vreme ručku, a neki od nas nisu ni doručkovali, uputili smo se do čuvene kafane “Kod Mira” u Bogutovcu, na nekih pola sata do 40 min vožnje. Zatekli smo skoro praznu kafanu, ali se vremenom terasa popunila – hrana je jako dobra, naročito ćevapi (lepši nego novopazarski, mekani i pucketavi) i kečiga (kako mi kažu). Pošto kafana nije baš na samom putu Kraljevo-Raška, već malo uvučena, tolika poseta govori da svi ciljano dolaze tamo na klopu, dakle, nema greške ako ste  gladni a u okolini. Inače kratak dan se već bližio kraju, pa je bilo vreme za povratak. Dodali smo na sebe marame, dukserice i šta je već ko poneo za rezervu i krenuli nazad, preko Mrčajevaca, Rudnika i Topole.

Još jedan lep, poludnevni, izlet sa pređenih 360 km. Ako nam se vreme smiluje, možda iskoristimo i sledeću nedelju.

Bogutovac

A Dunav, Dunav …

nedelja, 27. oktobar

Nedelja, 27. oktobar, sunčan i topao blag dan, pravo vreme za još jednu vožnju motorom. Naročito jer je pomeren sat pa je već oko 9 sati bilo sasvim fino i toplo za polazak. Doduše, nismo krenuli baš u devet ali već oko deset smo bili na motorima. Ovoga puta (samo) nas troje. Dogovorena ruta – niz Dunav, pa dokle stignemo do vremena kada već treba planirati povratak, što zbog mraka što zbog slavskih večera 😉 Dunav

Prva stanica i kafe pauza – Srebrno jezero, restoran Sidro, a u restoranu i terasa tik uz jezero, savršena za uživanje u prelepom danu. Doduše, došlo je do neke zabune prilikom plaćanja pića (plaćali za šankom, oni pomešali stolove…) ali je na kraju bilo sve ok. Nastavili smo dalje, niz Dunav.

Uprkos suncu i visokoj temperaturi za ovo doba godine, tokom vožnje je bili hladnjikavo – put se nalazi između Dunava i šume (obronci planine, čini mi se) tako da je skoro celom dužinom u hladovini. Zbog toga smo se zaustavili na kratku u Donjem Milanovcu (oblačenje dodatnih slojeva) i onda se dogovorili da se polako vraćamo, jer je bilo skoro 14h.

Povratak preko Majdanpeka – jako lep put za vožnju, krivudav ali ne preterano i najvećim delom prolazi kroz prirodu koja je, malo je reći prelepa, sada obojena hiljadama nijansi žute, crvene i braon. Asfalt je u određenim delovima razrovan, ali je najvećim delom baš ok. Sam silazak niz grad podseća me malo na neke delove Lojkerbada. Verovatno ne liče ali je takav neki moj osećaj.  🙂 Na izlasku iz Majdanpeka smo napravili kratku pauzu da fotografišemo jezero, duboko između naslaga žutog peska i zemlje, koje je nastalo tokom eksploatacije rude bakra a kako čitam u novinama, ove godine treba da počne ispumpavanje i isušivanje.

Petrovac na Mlavi – mesto za pauzu i užinu, tek da se ne pokvare pomenuti ručkovi. Bilo smo u samom centru grada, koji deluje prilično zapušteno – ništa od sjaja banje koja se reklamira. Možda bolje izgleda sa neke druge strane. I opet zabuna oko plaćanja – moji saputnici se nisu konsultovali pa su obojica platili račun. I to ne istu cifru 😯 Nesporazum razrešen i krenuli smo dalje ka Svilajncu i Topoli. U nekom trenutku nas je već uhvatio mrak ali nije bilo velike gužve na putu pa nam to nije bila neka velika smetnja.

Sve u svemu, 410 km za 8 sati vožnje, sa nabrojanim pauzama. Da smo prešli još tridesetak kilometara bilo bi kao da smo stigli do mora 🙂 Možda nekad 😉

Nedelja 27-10-13

 

 

 

 

 

 

 

Još jedna “motorska” nedelja

Pet motora i šest putnika.

Nedelja, dan za vožnju motorom, sve dok ovo produženo leto dozvoljava 🙂 Polazak oko podne, skup na pumpi – pet motora i šest putnika 😉 Za početak – malo na zapad, preko Bukulje i Garaša pa dalje ka Valjevu, gde nas navede put ili dok neko ne da neki konstruktivan predlog 🙂

Dan savršen, temperatura oko 25°C, bez vetra i oblaka. Bukulja, prelepa i tiha, verovatno najlepša baš sada, u jesen. Garaško jezero kao svaka velika voda, prijatno za oko i prolazak pored. Putevi šumadijski krivudavi, presecaju njive, šume i livade. Lepota. Išli smo ka Rajačkim livadama (nekad ću valjda otići na čuvenu Kosidbu, što odavno priželjkujem) i zaustavili se na kratko na jednoj od visoravni. Pogled fantastičan – ko zna koje se sve planine odatle vide (slabo stojim sa  “prepoznaj okolni reljef” geografijom).

Posle toga, spuštanje pored Koridora 11 u izgradnji – prašina svuda, otežava vožnju i vidljivost a ima je u neograničenim količinama. Da ne bude da besciljno tumaramo po prašini, imali smo odredište – restoran Savinački izlet. Hrana odlična, cene takođe (društvo nam se povećalo tokom ručka, pa je ukupna cifra za 7.5 porcija hrane, nekoliko salata, vodu i sokove bila 5,860 din, tek da imate predstavu o tome).

Povratak – preko Gornjeg Milanovca i Kragujevca. U kragujevačkoj pivnici Allectus – pauza, nekome za kafu a nekome za pivo ili palačinke. Pivnica je ogromna, nameštaj od punog drveta, na zidovima umesto tapeta novine, ukrašena sa merom i ukusom, baš prijatno mesto, kakvih nema kod nas u Aranđelovcu, u koji smo se vratili kada je već padao mrak, posle pređenih skoro 200km.

 

Created with flickr badge.

Pred kraj sezone – veliki krug po Šumadiji

Nedelja, 13. oktobar, divan jesenji dan.

Miholjsko leto ima mnogo prednosti – pored toga što jesen čini prekrasnom zbog boja čija se lepota zaista vidi tek na suncu, omogućava nam i da uživamo u aktivnostima za koje je potrebno više od 17°C.

U nedelju smo krenuli na još jednu vožnju, nadam se ne i poslednju u ovoj sezoni. Dan kao stvoren za obilazak Šumadije. Jesen u Mapa 13-10zenitu, u bojama kakve samo priroda može da prikaže.U svakom trenutku možete videti nešto što će vas zadiviti – drvo, celu šumu ili naselje, okupane suncem i hiljadama nijansi žute, narandžaste, zelene ili braon boje. Predivno, zaista.

Osnovna ideja je bila da odemo do Mokre gore (bilo je nas petoro na četiri motora 😉 ) tako da smo se tamo i zaputili, standardno, preko Topole pa do Donje Šatornje. Onda smo, avanture radi, umesto desno pa na magistralu, skrenuli levo i preko raznoraznih sela čijih se imena sada ne sećam, došli do Gružanskog jezera. Tu smo pravili prvu kafe-pauzu. Nisam sigurna (ne pogledah i ne zapisah) ali mislim da smo bili u restoranu Putnik. Kafa – samo domaća a i ta domaća nikakva :-/ Za izbegavanje.

Dalje smo nastavili prema Čačku i onda, ponovo, promenili prvobitne planove. Umesto ka Mokroj gori, krenuli smo ka Divčibarama. Tamo smo, u blizini puta kojim smo prolazili, napravili drugu pauzu. Opet, ne videh ime “restorana” ili šta je već. U ponudi, od hrane: možda dve porcije gulaša, čorba i roštilj. Kako niko od prisutnih gostiju nije ništa jeo, meni nije baš ulivao poverenje te popismo po koji sok, mlako pivo i ne baš sjajnu kafu i krenusmo kući. Opet, ako imate bilo koji drugi izbor, bolji je od ovog objekta. Polako se približavao mrak a kad već do tada nismo nigde ručali, sat i po lagane vožnje do kuće nije predstavljao problem.

Ako nas vreme posluži, sledeći vikend nije daleko za neku novu turu 🙂

 

 

Ar-Tara-Perućac-Valjevo-Ar

Vikend na Tari.

Još jedan vikend bez najavljene kiše bio je dovoljno dobar razlog za novu vožnju. Kada se na to doda i ljubazan poziv  Perućac, Taraprijatelja za vikend na Tari, ukupan rezultat je dva dana u prirodi. Ili bar, dan i po 😉

Vedar dan, sa malo višom temperaturom od one koja je baš prijatna za vožnju, doneo je malo “kuvanja” ali nedovoljno da upropasti ugođaj uživanja u posmatranju predela pored kojih smo prolazili. Sa dva kratka zadržavanja, stigli smo do Tare (vikendica gde su nas čekali je negde blizu hotela “Omorika”)  za tačno tri sata – blizu 180 pređenih km. Ostatak dana u uživanju: u hrani, društvu i okolini. Tara je pravo očuvano prirodno blago – tek ponegde se vidi dodir čoveka i savremenog života. Sve ostalo je zelenilo i tišina. Mnogo mi se više sviđa, kao mesto za odmor, od Zlatibora ili Kopaonika.

Sledećeg dana, posle relativno ranog buđenja i doručka, spuštanje do Perućca – voda čista, nimalo hladna, bez velike gužve na obalama jezera. Plivanje, kratak odmor, sušenje, oblačenje opreme (nimalo prijatno na +35°C) i polazak nazad.

Pošto smo došli preko Čačka i Užica, vratili smo se preko Valjeva – dobar i lep put, ne mnogo opterećen, opet za uživanje u vožnji. Napravili smo jednu kafe i jednu benzin pauzu i negde oko 18h bili kod kuće – taman da sredimo i prepričamo utiske i krenemo dalje za poslom i pripremama za sledeću nedelju.