Tag: Crna Gora

Doček 2018, Bijelo dugme i Budva

Odličan ambijent, sjajna muzika, perfektan pogled,

Novu 2018. godinu dočekali smo na terasi restorana Makarul, koji je deo hotela Mogren.  Terasa gleda pravo na zidine Starog grada u Budvi i veliki trg gde je bila postavljena bina, ove godine veća i lepša nego prethodnih, a glavni gost grupa Bijelo dugme. 

Restoran je jako udoban, stolovi su bili orijentisani tako da se što bolje vidi terasa sa pogledom na trg. Muzike u restoranu nije bilo već smo slušali koncert Bijelog dugmeta. Ne znam zašto, ali nisam očekivala neki nastup tako da sam bila prijatno iznenađena – ozvučenje odlično, svetlosni efekti takođe, Bijelo dugme i prateći bend stvarno kao u najboljim danima. Na terasi je bilo stolova ali i dovoljno mesta za sve ostale koji su hteli da pogledaju koncert odatle. Kad bi nam bilo hladno, ulazili bismo unutra, tako da je sve u svemu bilo odlično. Lokacija sjajna, muzika takođe, društvo odabrano, sve za 5+ 🙂

Koncert je trajao od pola dvanaest do pola dva, uz dva bisa – evo nekoliko fotografija s tim da nije moglo bolje zbog daljine. 

Sledi snimak koji sam slučajno videla na You Tube – “Hajdemo u planine” jedna od pesama koje su pevane na BIS 🙂

Doček Nove godine u Budvi

Muzika, šetnje, hrana i tako to 🙂

Godinama već, ukoliko ne istrči neko iznenadno putovanje, Novu godinu čekamo na moru. Gostujemo kod kumova u Pržnu dok je sva akcija u Budvi. Ove godine smo na put krenuli 30. decembra, po lepom vremenu, bez snega i kiše i sa prilično visokim temperaturama za ovo doba godine (9-10° C).

Mnogo volim da idem na more zimi, kada nema gužve, vrućine i ludila zvanog letnji odmori. Tada je sve mirno, tiše nego inače i nekako usporeno. Bar u Pržnu. Budva je nešto sasvim drugo. Uvek dosta ljudi, gužve ma ulici, u prodavnicama a i u kafićima. Naročito u kafe restoranu Babaluu koji mi je tamošnji omiljeni.

Ovogodišnji program koncerata za doček Nove godine na trgu u Budvi je bio više nego bogat: 31. decembra Zdravko Čolić, 1. januara Gibonni i 2. januara hor Viva Vox. Doduše, ja sam imala alternativu za 2. januar – koncert grupe Parni valjak u hotelu “Palas” u Petrovcu, u okviru Paštrovske večeri koja se tamo tradicionalno organizuje 2. januara.

Uglavnom, bila sam na koncertima Zdravka Čolića i Gibonnija. Zdravko me je totalno razočarao, ni “e” od energije koju znam da ima, loš zvuk, lagano odrađivanje posla i doček Nove godine uz pesmu “Kristina”. Šta još reći? Sa druge strane, Gibonni je bio odličan – mnogo bolji zvuk nego prethodne večeri,  sjajan odnos sa publikom, osmeh, dobro raspoloženje i pesma do pola 2. Stvarno odličan.

Drugog januara sam bila u hotelu “Palas” i bilo je baš dobro. Parni valjak besprekoran, svaki ton na svom mestu, mada je Aki Rahimovski delovao umorno ili možda čak i bolesno. Bend Ace Sofronijevića koji je svirao kada “Valjak” nije – energičan i dobar, sve dok pevačica ne počne da peva. E, onda sam skoro pa plakala od smeha! 😀

Sve u svemu, nekoliko opuštenih dana, bez jurnjave, pritiska, neraspoloženja, mračnih vesti i svega ostalog što nas čeka u “redovnom” životu.

 

Trebinje – nešto sasvim posebno

Dva dana uživanja.

Trebinje se srećno ugnezdilo kraj reke Trebišnjice, bogato darivano vegetacijom i okupano mediteranskom klimom. Nalazi se na nepunih 30 km od Dubrovnika i 40 km od Herceg Novog. Samim tim, osećaj je kao da ste na moru – čak me i mirisom podsetilo na more. Dobar deo centra grada je izgrađen u mediteranskom stilu – od kamena su i kuće i pločnici. Stari grad, priča za sebe – ne mnogo veliki ali interesantan i jako posećen, iako smo stigli tamo već pred kraj leta.

Par dana pred polazak smo rezervisali smeštaj u hotelu “Platani” i to onom novijem delu. Sobe su dobre, vidi se da su skoro renovirane ali i da su gosti bili malo nepažljivi, jer je jedan deo fioka već razvaljen :-/ Hotel se nalazi u samom centru Trebinja, odakle ništa nije daleko.

U Trebinje smo stigli u popodnevnim časovima, tako da smo se posle kratkog odmora uputili u šetnju i potragu za nekom dobrom hranom 🙂 Ljubazno osoblje hotela nam je preporučilo konobu “Studenac” koja se nalazi malo van grada, na samoj obali Trebišnjice. Moram da pomenem da sam rekom posebno fascinirana – toliko je bistra da se u svakom trenutku može jasno videti dno a u nekim delovima je podvodni svet nalik na začarane šume – vidite na šta mislim 🙂

Hrana je u konobi sasvim ok, ništa spektakularno ali ukusna i po baš pristupačnim cenama. Dan smo završili šetnjom po starom gradu.

Drugi dan u Trebinju proveli smo u obilasku znamenitih i interesantnih  mesta – prvo smo obišli pijacu koja se svakoga dana formira na trgu ispod platana i na kojoj ima svega i svačega. Pored uobičajene ponude voća i povrća, tu su i lekovite trave, med i razni sirevi – kao specijaliteti ovoga kraja sirevi čuvani u mešinama (sir iz mijeha) kojeja ne bih probala ni mrtva, dok bi moj muž kupio sve što tamo nađe 😉

Nastavak dana i Hercegovačka Gračanica, manastir Tvrdoš i vinarija Vukoje. Svaki od ovih objekata je interesantan i značajan na svoj način. Gračanica se nalazi na prelepom mestu, odakle se vidi celo Trebinje i okolina. Manastir Tvrdoš je jako star dok je vinarija Vukoje nagradama ovenčana. Da ne detaljišem o svakom posebno, treba ih sve videti. Kasnije smo obilazili grad peške, naročito je na nas ostavila utisak Saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg, ikonostas i freske kao i park oko nje. Dan smo završili kao i prethodni, šetnjom po starom gradu i obilaskom mesta gde je snimana serija “Ranjeni orao” 🙂

Posle dve noći u Trebinju, bilo je vreme za nastavak puta – stvari u torbe, opremu na sebe i u sedlo 🙂 Do mora nismo putovali dugo, nije nam bilo ni mnogo toplo, negde do Kotora gde su i počele gužve duž magistrale. Onda smo počeli da se kuvamo 😉

U svakom slučaju, stigli smo u Pržno oko 14h, taman na ručak 🙂 Posle ručka, kratak odmor, raspremanje i pravac plaža. A more čisto, mirno i toplo. Pravo uživanje. To je trajalo još jedan dan i onda smo krenuli nazad – to će biti najduži put koji smo motorom prevalili u jednom danu, nekih 480 km. Pravili smo nekoliko kratkih pauza zbog dosipanja goriva, jednu za kafu i jednu za ručak i to je bilo to. Posle 8 i po sati putovanja, stigli smo kući.

Jako sam zadovoljna ovim putovanjem i jedva čekam neko slično 😉

Created with flickr badge.

Motorom na more – prvo do Tare

Ar-Tara-Trebinje-Pržno-Ar.

Davnih, davnih godina, jedan od omiljenih prizora na moru bili su mi motociklisti koji su, u punoj opremi, sa rančevima i bisagama punim stvari, jezdili jadranskim magistralama. Samim tim, od trenutka kada smo kupili motor, jedno od dugih putovanja koje smo priželjkivali bilo je i ovo – odlazak na more. Dosadašnje “ture” su pokazale da posle stotinak kilometara moramo praviti pauzu i da se, što je duži put, skraćuje vreme posle kog su pauze neophodne, te smo zbog toga i dugo pripremali za ovakvo putovanje.

Ar-Trebinje-more-Ar U subotu, 23. avgusta krenuli smo ka Tari (kod prijatelja na vikend) – standardno: Čačak, Užice, onda do Zlatibora gde nam je bilo najmlađe dete da je vidimo i izljubimo i onda nazad na Taru. Da ne bude zabune, putovali smo sami, bez drugara motorista 😉

Tara je prelepa – skoro sasvim divlja, sačuvana od ljudskih novotarija, čak ni struje nema svuda. Naši prijatelji imaju solarne ploče – i zdravo i korisno 😉 Mobilna telefonija na rubu dometa – dakle, pravi, pravcati odmor. Vikend na Tari podrazumeva društvo, hranu, piče i muziku tj. zabavu do duboko u noć 🙂 Sutradan, lagano buđenje, šetnja do obližnjeg izvora vode, kafence, doručak i pripreme za daleki put. Do Tare smo došli poluopremljeni – kacige, jakne, letnje rukavice i farmerke. Ali je put do Trebinja, koje je bilo sledeće odredište, zahtevao punu opremu – što odela što pun kofer, jedan ranac na motoru i jedan kod mene. Ipod nano, slušalice (ili čepovi za uši, kako ko 😉 ) sočiva i polazak.

Ruta: Višegrad – Bileća – Trebinje. Put je solidan i baš za uživanje u vožnji. I vreme nam je bilo naklonjeno, toplo ali ne i vruće. Predeli prelepi, Drina, njen tok, zelenilo a kasnije oštra i surova Bileća u čijem podnožju se, potpuno nestvarno prostire ravnica i Gacko u njoj. Bilećko jezero predivno plavo i mirno. Milina jedna videti.

Nismo pravili mnogo pauza – jednu u Foči, za kafu, odmor i javljanje deci (wi-fi & Skype) i jednu baš kratku kod kapele Korićke jame. I to je bilo dovoljno da skoro sasvim odmorni stignemo u Trebinje, posle nekih 280 km.

Trebinje je grad koji odavno želim da posetim. Što zbog pozitivnih utisaka svih koji su ikada bili tamo, što zbog serije “Ranjeni orao” koja je delom snimana tamo a koju sam gledala sa ćerkama mnogo puta – jedna od onih samo ženskih stvari <3 Zbog svega toga, Trebinje zaslužuje potpuno novi post i dovoljno mesta da ga hvalim 🙂

Trebinje – dva sjajna dana.