Dnevnik mog života – svakodnevica, umetnost, sport, putovanja…
13, 14. i 15. februar, Aranđelovac – Orašac
Sutra u 11 časova počinju trodnevne Sretenjske svečanosti u Aranđelovcu i Orašcu. Da se ne bih ponavljala, detalje programa možete videti ovde. Koga ne pokoleba sneg …
Eksluzivno, vizuelni detalj sa sutrašnje Svečane akademije 🙂
Sveti Jovan, Sveti Sava a i Sretenje je iza ćoška.
Gužva, januarski praznici, slave razne i mnogo posla oko toga svega su krivi jer nisam stigla da objavim ni jedan post još od 16. januara.
Posle porodične slave trebalo je spremiti i Dan biblioteke, Svetog Savu. Ove godine proslava je bila u Narodnom muzeju u Aranđelovcu. Razlog: pored standardnog programa za ovaj dan, trebalo je dodeliti i mobilne telefone za 50 najboljih učenika iz opštine Aranđelovac, poklon privremenog Veća opštine pa je bilo potrebno obezbediti mesta za sve posetioce ( i u Muzeju je bilo stajanja).
Mogu da kažem da je priredba bila sasvim fina. Nagrađeni su pobednici na literarnom konkursu koji Biblioteka već tradicionalno raspisuje u oktobru, povodom Meseca knjige, s tim da je privremeno Veće dodalo malo novca za nagrade, pa su bile primamljivije nego inače: 6.000, 4.000 i 2.000 dinara (malo li je na ovu skupoću? 🙂 ) Nagrađeni su i najaktivniji čitaoci, kao i uvek. Tokom priredbe prisutni su mogli da pogledaju prezentaciju zavičajnog odeljenja Biblioteke na video-bimu a oni koji nisu žurili dalje, posle zvaničnog dela, mogli su da se malo promuvaju okolo, porazgovaraju sa svima onima koje retko viđaju izbliza.
Meni je bilo fino. Malo hladno, ali sve u službi lepote 😉 Najlepše mi je bilo kada se sve završilo bez problema, incidenata i vidljivih propusta.
Sad idemo dalje, bliži se Sretenje.
Ah, da, fotografija će biti na Flickr nalogu Biblioteke.
počinje večeras u 20h predstavom “Hasanaginica”
Večeras u 20h predstavom “Hasanaginica” u režiji Miloša Jagodića po tekstu Ljubomira Simovića u izvedbi “Puls teatra” počinje 5. pozorišna revija u Aranđelovcu nazvana “Energija pokreta”.
Ostale predstave u reviji:
Sve predstave počinju u 20h, cena pojedinačne ulaznice je 250 a cena kompleta je 1.000 dinara.
Ko voli nek’ izvoli.
Tek da se zna: u Aranđelovcu nema registrovanih slučajeva gripa koji je glavna tema u svim medijima poslednjih dana.
je meni bio i ostao najomiljeniji deo grada.
Najlepši deo Aranđelovca za mene je bio i ostao park. Ranije nazvan “Park Bukovičke banje” sada je jednostavno “Park” jer je zbog gubitka smeštajnih kapaciteta naš grad jedno vreme skoro bio izbrisan sa banjske ili uopše turističke mape Srbije ali se nadam da će uskoro to da se promeni.
Park se nalazi u centru grada, nepunih 100m od zgrade opštine i novouređenog trga koji se smatra centralnom tačkom Aranđelovca. Površina parka je oko 22ha. U njemu su očuvani i ređi primerci starog drveća a naročito topola, lipa, žalosnih vrba, jablana, kestena, hrasta, jele i smrče. Izvori mineralne vode su razlog zbog kojeg je park i nastao iz nekadašnjih baruština da bi sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bio deo najbolje uređenog banjsko-hotelskog kompleksa u zemlji.
Zaštitni znak parka a do skoro i grada, hotel “Staro zdanje”, i dalje izgleda prelepo i impoznatno uz uslov da mu se ne približite na manje od 50m.
Pored svega ovoga posebnost ovog parka je što je on galerija na otvorenom i u njemu su raspoređene skulpture od venčačkog mermera, nastale u okviru Smotre “Mermer i zvuci” i njenog vajarskog dela, simpozijuma, “Beli Venčac”. Najupečatljivije su: Cvet (Dušan Džamonja, 1970 ), Konjanik ( Kolja Milutinović, 1967), Njegoš (Matija Vuković, 1966), Goveče (Luka Tomanović, 1976) što ne umanjuje lepotu onih koje nisam pomenula.
Na samom ulazu u park nalazi se “Sfinga” (The Spynxs) Ivana Meštrovića koja je poklon Narodnog muzeja, Beograd a rađena je od kararskog mermera.
Pošto slike govore više od hiljadu reči:
www.flickr.com
|
U sklopu mojih prethodnih razmišljanja, sada postoji još jedno lepo mesto gde možete da provedete prijatne trenutke u Aranđelovcu. Bilo da ste gost, domaćin ili neko ko je odavde odavno otišao ali ga neke spone, meni ne baš jasne, neraskidivo vežu za ovaj mali grad.
Kafić „Kojekude“ nalazi se u glavnoj ulici već nekoliko godina. U staroj kući, sa stolovima napravljenim od mehaničkih mašina za šivenje, uvek je imao neki svoj šarm. Za mnoge njegove goste najveća zanimljivost je mini-bašta na samom trotoaru, koja onima koji to vole daje uvid u mnogobrojne prolaznike.
Ovih dana, kafić je proširio unutrašnje dvorište tako da, kada uđete unutra, imate utisak da ste daleko od gradske buke i vreve.
Fontana, potok, mali most, veliki drveni šank, razdvojeni stolovi, sve to pruža osećnje mira i odvojenosti, pa ga preporučujem svima onima koji žele jedan takav predah u kutku koji je bio potreban ovom gradu.
Da osetite deo atmosfere pogledajte Kojekude.
