Aranđelovac-Kopaonik-Goč-Aranđelovac

Moto obilazak po vrelom julskom danu

Kopaonik je obično asocijacija na skijanje, sneg i hladnoću. Juče nije bilo snega ali je bilo znatno prijatnije nego na  Ar-Kop-Goc-Armanjim nadmorskim visinama.

Elem, krenuli smo negde oko podne – vrelo i sunčano mada znatno podnošljivije na motoru. Prvo zaustavljanje – Kragujevac, ali samo na par minuta koliko da odgovorimo na uporne telefonske pozive. I natrag u sedlo 😉

Posle 180km (što nam je najduža deonica sa jednom minijaturnom pauzom) stali smo da se odmorimo i ručamo u restoranu “Velež” u Jošaničkoj Banji. Preporuka – pastrmka ili dimljeni file pastrmke, mada je i kompletan meni sa roštilja odličan. Cene više nego pristojne. U odnosu na beogradske pa i aranđelovačke, skoro džabe 😉

A onda, Kopaonik – prijatnih 29°C na suncu i još prijatnijih 25-6°C u hladovini. Dovoljno da tamo ostanemo skoro dva sata. Dok smo se spuštali niz planinu, na momente je čak bilo i hladnjikavo. Išli smo prema Brusu, a onda nazad preko Goča. Put je skoro završen jer još uvek nije iscrtan ali je širok i dobar. Potpuno uživanje u vožnji – temperatura optimalna, hladovine na pretek, krivne taman da ne bude dosadno 🙂

U podnožju planine Goč, mesto Pleš, napravili smo još jednu kratku pauzu i to u restoranu “Salus”. To je vrlo interesantna mešavina restorana i ribnjaka a sve u etno stilu. Meni se najviše dopala ljuljaška 😉

Ostatak puta, Ibarskom magistralom pa preko Rudnika i Topole, standarno – gužva i veliki broj vozila u oba smera. Uglavnom, interesantna ruta (negde oko 440km)  i još nekoliko “čekiranih” mesta u ovoj našoj lepoj zemlji.

 

www.flickr.com

Bebika's Kopaonik-Goč photoset Bebika’s Kopaonik-Goč photoset

Ar-Zlatibor-Ar

Lagani izlet u zelenilo.

Zlatibor smo odabrali slučajno kao cilj putovanja – planirali smo put na Kopaonik ali smo pred polazak videli da je prognozirana kiša na našoj najvišoj planini, pa smo se samo prebacili malo na zapad 🙂

Išli smo standardnom rutom Aranđelovac-Čačak (preko Topole i Rudnika) pa do Užica. Kažem “standardnom” jer nam je to omiljena ruta, kad god nas put vodi u tom smeru. Ali to ne umanjuje lepotu krajolika i uživanje koje vožnja tuda pruža. Zelenilo, brdašca, voćnjaci, šume … jako, jako lepo.

U Užicu smo napravili pauzu (ne kafe-pauzu, samo pauzu :-/ ) u bašti cafea “Vagončić”. Oni nedeljom rade od 14h a mi smo tamo bili nekih pola sata ranije. Simpatično mestašce, na samoj obali Đetinje, sa baštom koja ima i prirodni hlad (što je prilikom vrelih dana jako važno). Mi smo se malo odmorili, očistili kacige, obavili neke telefonske razgovore, našli nove radio-stanice i krenuli dalje.

Zlatibor je, valjda, turističko odredište sa najdužom “sezonom” – i leti i zimi je puno posetilaca. Ja ga nešto i ne volim zbog te konstantne gužve, plus je centralni deo jako urban. Međutim, ima Zlatibor i svojih prednosti – inače ne bi tokom cele godine reka ljudi išla ka ovoj planini. Ovde smo napravili malo duži predah, popili kafu natenane i još malo prošetali, tek da se ratosiljamo neugodnosti u mišićima od dugog sedenja u istom položaju.

Povratak, standardnom rutom, ručak u Čačku (mada je u opciji bila i komplet lepinja kod Loja ;-)), sladoled u Kragujevcu i onda preko Topole do Aranđelovca.

Tokom dana temperatura nije prelazila 27°C što je bilo idealno za vožnju. Sjajan dan.