Odlutaš ponekad i sanjam sam…
Đorđe Balašević je bio deo mog detinjstva još od prvog albuma grupe “Rani mraz”. Jedva sam čekala da na radiju čujem neku njegovu pesmu a kasnije da izađe novi album koji mogu iznova i iznova da slušam na već zaboravljenom gramofonu. O televizijskim emisijama gde bi gostovao, da i ne govorim. Kasnije su tu bile kasete, knjige, serije, film i na kraju YouTube.
Najviše sam volela to što je iako melanholičan, ipak šeret i što je imao magičnu moć da obične reči pretvori u savršene pesme. Za sebe je umeo da kaže da je “kant-autor” ali je bio mnogo više od toga – bio je hrabri, besmrtni, svevremenski pesnik koji je imao veliki uticaj na moj, i verujem stotine hiljada drugih života. Neko ko je realno sagledavao našu svakodnevicu i patio zbog razbijanja Jugoslavije i ratova i pre svega otuđenja ljudi koji su nekada bili bliski a opet neko ko je verovao u ljubav i o njoj pisao i pevao.
Svako od nas zna makar jednu njegovu pesmu, svakome je neka od tih pesama značila u nekom trenutku ili se, ako ništa drugo, nasmejao uz njegove pošalice. Mislim da je iluzorno da pokušam da objasnim šta su mi njegove pesme značile, kada i zbog čega. Važno je da su bile tu, da su obeležile i obogatile moj život i dale mu neki poseban ton.
Još uvek ne verujem da ga nema. Iako ga poslednjih nekoliko godina nisam pratila sa istom pažnjom kao ranije, znala sam da je tu i nekako očekivala da bude tu zauvek. Na neke stvari čovek ne može da se pripremi.
