Trčanje je moja zavisnost. Počelo je skoro kao opklada, traje 7-8 godina, sa malim prekidima i odavno već ne mogu da zamislim život bez njega.
Ova moja zavisnost, kao i dvaka druga zavisnost, lagano me uvlači sve dublje i dublje u svoje virove. Počelo je sa malo vremena i opremom koja se zatekla u kući a sada su to dobro isplanirani treninzi u opremi baš smišljenoj za trčanje.U isto vreme mi donosi onaj osećaj zadovoljstva, negde duboku u meni, osmeh koji me stalno prati, tokom treninga i trka i nadam se dobro zdravlje.
Više ne tražim novu garederobu (osim farmerke i čarape, ali dobro, žensko sam 😀 ) već samo pregledam i biram neke komade opreme za trčanje koje još uvek nemam. Trenutno sam u fazi početka traženja novih patika a kakva je to muka i nauka, objasnila je već MOO, ne moram i ja.
Svoje aktivnosti planiram prema predstojećem treningu/treninzima i tako malo trpi i moj društveni život (sjajno o tome MOO) što mnogi ne mogu (ili neće) da shvate. Trčanje je važan deo mog života, zbog koga sam nekad spremna da neke druge delove malo zapostavim. TAČKA.
Trčanje se nikad ne ljuti na mene, nikad se ne žali na nedostatak pažnje, na muziku koju slušam ili doba dana u koje mu se posvetim 😉 U isto vreme, jedino vreme kada sam sasvim sama je kada trčim – nema telefona, nema pitanja, odgovora, obaveza, stresa, nema ničega drugog. Samo ja. I trčanje.
