U vreme kada sam ja imala godina koliko moji stariji klinci sada, kada je Aranđelovac još uvek bio na banjskoj turističkoj karti SFRJ, kada je Jadranska ulica bila presečena na dva dela malim brojem lokala i kućica koje se nisu videle sa ulice, jedan od pomenutih lokala bio je kiosk za prodaju semenki i kikirikija u različitim oblicima, valjda i lizalica ali se toga već ne sećam tačno.

Sećam se jednog od braće koji su tu radili, nosio je naočare sa debelim staklom (što bi rekli Jagodinci “ki dance od koka-kolu” sa onim malo gutajućim o..) i kada nije virio do pola kroz šalter u izlogu, šetao je gradom na relaciji sportska hala – bioskop – fudbalski teren sa ogromnom korpom u rukama i šakama punim semenki uz neumorno grickanje i pljuckanje.

E, ova priča nema veze sa njima 😀 Doduše, nema neke velike veze, ali ima posredne.

Rođaci pomenutih semendžija držali su pravu pravcatu poslastičarnicu, kakve ja još uvek viđam samo u Sarajevu, sa sladoledom, tulumbićima, baklavama i onim aparatom što stalno meša neki sok. E, oni bi, kada zatvore na nedelju ili dve dana, koliko je njihov odmor od svih nas trajao, prilično neujednačenim, pomalo nesigurnim rukopisom napisali na papir iz obične sveske i okačili na vrata ovo što ja sada prepisujem od njih i kažem:

NALAZIM NA ODMOR

vraćam se 16. juna, možda se javim neki put sa mora, ali da se niko ne brine okačih obaveštenje 🙂