Julije Cezar Kokana Mladenovića

Kokan Mladenović je u prethodnih godinu dana više puta dobrano uzburkao javnost – što predstavama, što izjavama u intervjuima koje je davao pred izvođenje predstava. U novembru je na Tv N1 osvanuo naslov “Predstava Kokana Mladenovića nepoželjna u Beogradu” i naravno, morala sam je videti 🙂 Kad mi je već promakao “Dogvil” koji je podigao veliku prašinu (kao i Mladenovićev intervju povodom izvođenja predstave u Novom Sadu) predstavu “Julije Cezar” sam svakako morala videti.

Na samom početku predstave, glumci (tj. režiser) nam vrlo provokativno postavljaju pitanje, svako na svoj način, različitim tonalitetom, različito naglašavajući, što samo pojačava njegovu važnost i nelagodnost koju sam ja osetila kada sam ga čula:

“Šta biste uradili kada biste uvideli da vam se država kreće ka tiraniji? Ako bi jedan čovek postajao isuviše moćan da li biste i šta to uradili da ga u tome zaustavite?”

Bilo je (mlakih) odgovora iz publike, ali smo uglavnom ćutali. Na primer, ja ne znam kako bih drugačije odgovorila, do: “Ništa!”. Već vidim negodovanje onih koji čitaju i koji (valjda) imaju čitav dijapazon odgovora, ali ja ne bih uradila ništa. Jer sam, kada mi je pitanje postavljeno, ponudila sebi više odgovora i ustanovila da su zaista smešni: Izašla na izbore? Uzbunila okolinu? Ubila ga? – da, zaista, šta biste vi uradili?

A onda – Julije Cezar, onakav kakvim ga je Šekspir napisao samo u savremenijim kostimima i neobičnoj scenografiji – Sergej Trifunović, kao Brut, sa njegovom dobrom namerom i željom za očuvanjem Republike, Saša Torlaković kao Cezar, Branislav Trifunović kao Kasije, Marko Marković kao Kaska i na kraju dve glumice:  Jelena Minić koja tumači dve ženske uloge (Brutovu suprugu Porciju, kao i Cezarovu Kalpurniju) i Irena Popović koja je narator.

Malo me je porazila primenljivost ove predstave na današnjicu, iako je napisana pre više od 400 godina o događaju koji se odigrao pre više od 2.000 godina. Na današnjicu i trenutnu situaciju u Srbiji – ili bar kako ja vidim tu trenutnu situaciju. Naročito me je porazilo podsećanje na Sokratove misli o demokratiji, koje su u kontekstu predstave i pitanja sa njenog početka (koja se stalno postavljaju) potpuno savremene i pomalo jezivo proročanske:

Dakle, odlična glumačka postava, režija jako dobra, muzika odlična … sve u svemu predstava koju treba odgledati.