Večeras u 19 sati, pred čitaonicom punom publike koja ne spada u uobičajene posetioce književnih večeri, svoju poeziju predstavio je Nebojša Andrić, uz pomoć dramskog umetnika Aleksandra Lazića.
Nebojša Andrić je pomalo nespojiv sa poezijom jer je inače otresit, svestan realnosti i za razliku od ostalih pesnika koje sam upoznala i koji su svi delimično u nekom svom svetu, makar jednim delom sebe stalno, to se kod njega ne vidi. Poezija je, kako sam kaže, njegov način da se bori protiv zla u sebi i oko sebe, što bi trebao da bude zadatak svih čestitih ljudi.
Do sada je objavio tri zbirke poezije: Stara zavetovanja (1991.), Obrisi svega što sam (2002.) i Vaseljenski brod (2006.). Nova zbirka je izgleda u pripremi jer je na kraju večeri Aleksandar pročitao do sada neobjavljene pesme.
Meni se najviše sviđaju pesme iz poslednje zbirke, iako su i pesme iz prve dve odlične, pa je pesmu iz prve zbirke Pero Zubac uvrstio u svoju antologiju najlepših ljubavnih pesama “Pelud sveta”.
Ilustracije radi, jedna od pesama:
