Zašto nisam pročitala “Prometejev dnevnik”

Srbija je oduvek imala veliki broj dobrih pisaca – naša književnost je još jedna oblast u kojoj smo uvek imali mnogo talentovanih stvaralaca. Često čitam dela domaćih autora, što onih legendarnih  a što savremenih, tek da budem u toku.

I tako, pre par dana, počnem da čitam roman Ivana Brankovića “Prometejev dnevniik” koji je izašao kao deo opusa izdavačke kuće “Portalibris”. Naglašavam ko je izdavač jer izdavač stoji iza svake objavljene knjige i rada svakog autora i lektora.

Elem – počnem da čitam i posle dvadesetak strana odustanem. Lepo ne mogu da čitam kad me na svakoj strani iznervira bar jedna rečenica! Evo i primera da ne bude da pričam napamet:

• Imao je taj jedan trosed, niskim stočićem, koji je taman pasovao uz trosed… (str. 16)
• Nekoliko puta jedino sreći može da zahvali što je još uvek živ (str. 17)
• Posle seanse bio je spreman da se vrati unutra da bi proces. (str. 18 – ne znam šta je bilo sa procesom ali eto, malo mašte…)

Još kad je jedan junak ušao u kupatilo da opere zube, što je, po rečima autora, “znalo da traje i do 15 minuta” a izašao bez tuširanja (valjda) ja sam odustala.

Sve u svemu, ako niste cepidlaka i ako vam ne smetaju ovakvi primeri, samo napred. I prepričajte mi, da znam 😀