“Ptica nad Bosforom” Saša Simonović

Saša Simonović poslednju deceniju živi i radi u Aranđelovcu. Od prošle zime je objavio dva romana.

Ptica nad Bosforom je roman koji nije obiman i, kao i autorov prvenac (Kosovo i jedna ljubavna priča), brzo se čita jer se tako i radnja odvija. Sve ono što se u romanu događa je moguće, mada mi se čini da je možda mnogo za taj broj strana. Ipak, priča je zanimljiva, sa preokretima koji hrle raspletu.

Po mom mišljenju, roman je u rukopisu trebao da odleži još neko vreme sklonjen u stranu, pa da ga posle te vremenske distance, kada se sve malo slegne, autor pročita i preradi. Ovako, kroz ceo roman se oseća neka žurba i nestrpljenje (mada, znajući autora to je definitivno njegova karakteristika…). Ja lično ne volim pluskvamperfekat i rečenice tipa: “Šampanjac se već bio ohladio”, kakvih ima priličan broj. Lektura nije urađena najuspešnije i ima puno pravopisnih greška. Čemu žurba i zašto svako prvo izdanje mora da bude takvo, pa tek prerađeno da bude bolje? (Šta ću kad sam cepidlaka po definiciji…)

Romanom dominira islam, detalji iz Kur’ana, podaci o brzini širenja ove religije, objašnjenja pojmova i slično, što nije loše kao opšteobrazovni detalj, ali je nekako suviše naglašeno. Radnja se odvija u malom gradu u blizini Beograda (Ar, definitivno) i nešto, što možda i nije toliko bitno za radnju romana mi je privuklo pažnju i prilično me iznerviralo:

Supruga direktora škole (poreklom iz Zubinog potoka, rođena i odrasla u tom malom gradu) kaže:

“Zaista, nikada neću shvatiti toliki ponos činjenicom da ste rođeni u ovom gradu i da u tom gradu treba i da satrunete. Ono što mi najviše smeta jeste malograđanština kojom je ovaj svet debelo nagrađen od strane svevišnjeg. Oni sve koji nisu rođeni ili ne vuku korene odavde nazivaju došljacima…”.

U nastavku ove priče direktor škole se žali da ljudi koji dolaze sa strane polako preuzimaju primat pri zapošljavanju, dobijanju stanova, započinjanju poslova… :

“Pa kako da ne preuzmemo primat, kada smo mi došljaci pametniji, sposobniji i lepši od vas. Vama je ovde najbitnije da se na slavama, svadbama i sličnim slavljima što više najedete krmetine, i popijete što više alkohola. Kao stoka ste, bre.”

Ove rečenice su me, u kontekstu čitavog romana, dovele u veliku dilemu: da li se stvarno delimo na nas i njih, ko god da smo mi i oni?