Skupo, skuplje, Zlatibor

najupečatljiviji momenat dvodnevnog izleta?CENE.

Cela ova priča je trebala biti ispričana ranije, ali nikad nije kasno, obzirom da se, verovatno, mnogi detalji neće uskoro promeniti. Zlatibor, detalj

Zlatibor je planina koja je tradicionalno vrlo interesantna za doček Nove godine našim prijateljima koji žive na moru. Tako smo se mi drugog januara uputili na ovo vrlo atraktivno odredište mnogih turističkih ponuda da tamo provedemo vreme u odabranom društvu.

Prvi utisak je bio da je baš velika gužva na šetalištu, što sam objašnjavala činjenicom da je tek devet sati uveče. Imali smo mesta taman koliko da hodamo nekom normalnom brzinom, ali uz povremeno zastajkivanje zbog mimoilaženja. Nasuprot tome, lokali pored kojih smo prolazili (a koji se sastoje od lokala i zastakljene terase) su bili prazni, što je samo značilo da su mesta unutra rezervisana za neke kasnije sate, pa „ugostitelji“ nisu primali nikoga već od (možda) šest popodne, da se slučajno ti drugi gosti ne zadrže do momenta kada počinje ugovoreni program sa rezervacijama. Tako su imali prazan hod od skoro četiri sata, što im ne ide baš u prilog, ali je svakako meni pojasnilo otkud tolika gužva u prolazu.

Program se sastojao od različitih grupa koje su uživo pevale sve vrste pesama, najviše onih koje ja baš nešto ne volim (čitaj: folk i turbo mu rođak) ali valjda je takvo doba godine. Za rezervaciju, koja je podrazumevala ulazak u lokal i stolicu, te večeri je trebalo izdvojiti 20€ (31.12. i do 120€, 1.01. 80€ pa je ovo bilo svojevrsno sniženje) ali smo mi ušli bez tih rezervacija, pošto naši drugari poznajuo obezbeđenje na vratima kao dugogodišnji gosti, ali zato nismo imali ni dovoljno mesta da stojimo a da ne pominjem stolicu za sedenje. Bili smo u lokalu koji se zove nekako kao Vendi ali nije tako, samo slično 🙂

Pojava koja me već godinama fascinira na Zlatiboru ( bila sam tamo već nekoliko puta u doba godine) je da ni u jednom lokalu u kome sam bila ne postoji nešto kao čiviluk, garderobu da ne pominjem, tako da i ako slučajno sednete negde, planirate bar jedno mesto više za jakne i kapute. Razumela bih ja da je to mesto gde se ide samo leti, ali ovako mi baš nije najjasnije, ali se ja izgleda slabo razumem u problematiku turističke ponude.

Šta bih pomenula kao najupečatljiviji momenat dvodnevnog izleta? CENE. Samo da se čovek smrzne. Naši prijatelji su 60€ plaćali „apartman“ koji se sastoji od mini-dnevne sobe koja se spušta sa par stepenika do nekakvog produžetka i sa još par stepenika do kupatila. Tu su isto tako mini kuhinja i mini spavaća soba, sa ukupno dva obična kreveta i dva kauča. A kad kažem mini, stvarno je malo, jedva se prolazi između komada nameštaja. Obzirom da je njih pet u porodici, to je bilo knap. Mi smo u Švajcarskoj plaćali dvosoban stan (ogromna dnevna soba, dečija sa krevetima na sprat i ormanom), prolazna kuhinja, veliko kupatilo i hodnik i to sve sa puno mesta za odlaganja stvari) 40€ pa sad vidite šta hoću da kažem. Litar kisele vode u kafiću je 550 din, a litar viskija preko 7200 din (bar tako sam izračunala na osnovu cene jedne čašice), pelinkovac je 420din i da ne nabrajam dalje. Na „sniženju“ u „TODOR“-u (u kojem prodavačice znatno povise ton pogledate li bilo šta što nije okačeno makar to morali da uradite tek da proverite potrebnu veličinu) dečiji džemper br. 12 košta 3.750 din a u sred Ciriha (koji se računa u skuplje evropske gradove) je muški džemper Tomy Hilfilger 50 chf (2.750 din) pa sad vidite ko je ovde skup.

Nije mi samo jasno otkud svi oni ljudi tamo? Plašim se da je Zlatibor od planine koja nudi poboljšanje zdravstvenog stanja, odmor i opuštanje, postao mravinjak u kome je bitno biti viđen, pa po ma kojoj ceni. Ja znam da ću gledati da sledeći put sve te naše drugove svakako dovučem kod nas u goste :).

Skijanje u Alpima

Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje.

Od silne gužve i obaveza raznih oko već proteklih praznika (Svima želim puno zdravlja i zdrave pameti a za ostalo neka se snađu pomenutim adutima), nikako da stignem da ispričam utiske sa putovanja po Švajcarskoj kojim sam doobro napunila baterije pa sada sa lakoćom mogu da se nosim sa sivom svakodnevicom palanačkog života. Bar neko vreme.

Lojkerbad (Leukerbad) je mesto nekih 320km udaljeno od Ciriha, što je oko tri sata vožnje ako se ide dužim putem, kojim smo mi išli. Prošli smo pored Ženevskog jezera (koje je veliko, baš veliko, meni više liči na more) i išli smo kroz Sion, što na francuskom znači Sunce (ili nešto tako) jer je to mesto sa velikim brojem sunčanih dana u godini. Sion je čuven i po vinogradima i vinima koja se tamo proizvode. Kako su to Alpi (Bernski Alpi) i nema mnogo obradive zemlje, u vinogradima je iskorišćen svaki raspoloživi centimetar. Sve je podrezano i povezano pod konac. Bar tako izgleda iz automobila.

U Lojkerbad smo stigli uveče 25.12. što je bilo Badnje veče hrišćana katolika, koji ovde preovlađuju, pa je sve bilo pusto i prazno obzirom da je to najveći praznik koji se proslavlja u krugu porodice. Na ulicama su mogli da se vide samo ljudi koji su ili pravoslavci 🙂 ili neke druge vere a jedva smo uspeli da nađemo restoran koji te večeri radi da ne pominjem to da smo svi bili gladni … verovatno i više nego inače jer smo znali da ima malo šanse da bilo šta negde kupimo bar za prvu pomoć.

Lojkerbad, skijanje26.12. smo krenuli na skijanje već od devet sati. Dnevni ski pas sa Torentom je 44chf (oko 28€). Torent je vrh do koga idu velike gondole (80 ljudi plus vozač 🙂 ili 6400kg) i male gondole u koje može da sedne šestoro. Početna stanica velike gondole se nalazi na 1450m nadmorske visine a do nje se može stići autom (tu je i veliki parking), autobusom ili skijama ako se krene sa druge strane planine kako smo to mi radili. Krajnja stanica je na oko 2500m i tamo se nalaze garderobe, restoran, uslužni ski servis, toaleti i krajnja stanica malih gondola. Ski lift (od gondole na veće visine idu liftovi sa tzv. sidrima) koja ide na najveću visinu od 2700m nije radio, verovatno jer nije bilo dovoljno snega za skijanje u tom delu.

Što se količine snega tiče, bilo je taman dovoljno za skijanje, dobrim delom je bilo leda na stazi a ponegde i kamenja i zemlje. Ipak, imali smo sreće jer u prethodnih 4 ili 5 godina snega uopšte nije bilo u ovo doba godine. Bilo je hladno, oko -5°C, ali sunčano, dan kakav čovek poželeti može za skijanje. Staze su strme ali široke i dobro sređene, pa nije problem savladati ih. Na mnogo mesta izgledaju kao levak pa sam imala utisak da više skijam uzbrdo nego nizbrdo 🙂 Na stazi smo ostali do poslednjeg momenta (gondole rade do 16:15) i u apartman se vratili oko pet. Već oko šest smo bili u drugom vrlo interesantnom i upečatljivom delu Lojkerbada – na bazenima.

Lojkerbad je poznata banja (kako i samo ime mesta kaže) koja ima tople vode čija se temperatura kreće između 28 i 43°C. Ima četiri bazena od kojih su dva napolju. Osećaj je skoro neopisiv: topla voda svuda oko vas, uživancija, a ljudi koji prolaze ili gledaju sa terase su u debelim jaknama, kompletno opremljeni za hladnoću. U bazenu koji je napolju su svi, pa i bebe od nekoliko meseci, brčkaju se na -6°C bez ikakve nelagode. Jedino je potrebno ukvasiti glavu s vremena na vreme, tek da vam se ne smrznu uši ili nos 🙂 Na spoljnim bazenima ima velikih tuševa ispod kojih možete da stojite koliko god vam je volja i stalno je toplo. Tu su i dva odvojena dela koji neodoljivo podsećaju na jacuzzi kade sa sve balončićima i strujom koja vas vrti u krug. U unutrašnjem bazenu su uz ivicu odvojeni delovi gde su ventili koji ubacuju vodu u bazen ali su namešteni na različite visine tako da rade kao masažeri i sve je regulisano znakom sa strane koji uz zvuk i natpis obaveštava kada je vreme da se pomerite za jedno mesto u redu. Sve je lepo zamišljeno i organizovano 🙂 Čak i ormani u svlačionicama koji mogu da se zaključaju samo ako ste u unutrašnju stranu brave ubacili karticu za ulaz na bazen. To možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je bio vrlo interesantan detalj obzirom da znam kako (ne) izgledaju svlačionice na našim bazenima.

Posle sat ili dva provedenih u bazenima a sve to kao završetak skijaškog dana, ostalo nam je samo da se lepo ušuškamo u krevetima i odemo u carstvo okrepljujućeg sna.

Cirih

sačekala nas je gužva ali ne onakva na kakvu smo mi navikli,

Danasnji dan u Cirihu smo počeli posetom crkve u kojoj je bila priredba škole u koju idu ćerke naših prijatelja. Crkva je tu istom dvorištu sa školom (ovde deca najviše 15min. mogu da budu udaljena od škole u koju idu i o tome se strogo vodi računa a dešava se da su vrtići i u istom dvorištu sa zgradom gde deca žive) i sva deca, bez obzira na nacionalnost i veroispovest učestvuju u priredbi jer je to švajcarska škola i crkva, pa se mora. Na taj način decu od malih nogu privikavaju na crkvu koja je topla, gde se peva i udobno sedi i pretpostavljam da onda nikako deci nije bauk sve što se u toj crkvi radi (ne kažem da se u nasim crkvama ne peva ali je malo drugačije kad cvokoćeš i premeštaš se sa noge na nogu i jedva čekaš kraj da odeš negde gde je toplije…). Na kraju priredbe su deca na 30 različitih jezika poželeli svima srećan Božic i Novu godinu (tri jezika od tih su: srpski, hrvatski i bosanski !!!!) što samo pokazuje koliko ovde ima stranaca i sigurno im nije lako jer ih nikako ne prihvataju kao sebi ravnima. Ali to je druga (i duga) priča.

Posle priredbe smo krenuli u obilazak grada.Cirih (Zürich) je slika i prilika Švajcarske: čist, lep i dobro organizovan. Sve može ali sve ima svoju cenu, koja je za naše pojmove uglavnom velika, ali je u odnosu na prosečne zarade ovde sasvim ok.
Dnevna karta za prevoz (koja vazi 24 sata od trenutka kupovine) kosta 7.6 CHF (oko 418 din) ali kada je kupite možete da idete gde god hoćete čak i na vožnju brodom po jezeru (koje je ogromno, ali o njemu možda neki drugi put). Prevoz je tako organizovan da na svakom tramvaju, troli ili autobusu piše koje su sve stanice na marš ruti, u prevozu je nacrtana karta rute sa nazivima stanica (koje vozač najavljuje unapred) i sa svim ostalim linijama koje mogu da se uhvate na svakoj stanici. Krajnje jednostavno i precizno.

Obzirom da smo krenuli u šetnju gradom u najgorem trenutku jer su velike gužve pred Božic, sačekala nas je gužva ali ne onakva na kakvu smo mi navikli, vec organizovana!!! Zvuči smešno, ali tako je, organizovana, svi su u žurbi ali niko nikoga ne gura, svi lepo i uredno čekaju svoj red i ja uopšte nisam primetila neku euforiju i nervozu koja je obično prati. Ili sam ja bila opuštena i neopterećena pa mi je izgledalo tako.

Cirih - BanhofstrasseGlavna ulica u Cirihu je Banovstrase (Banhofstrasse) i u njoj je većim delom zabranjen saobraćaj, osim za tramvaje. Kao (verovatno) i sve glavne ulice puna je i prepuna prodavnica i robnih kuća. Sve su poznate svetske firme kao npr.: Cartier, Chanel, Tomy Hilfilger, DKNY, Bata, H&M, C&A i ko zna šta još, zaboravila sam već. Sniženja su tek počcela i to ne svuda, ali primetila sam da su mnoge cene u Beogradu dosta veće nego ovde (npr. u «Bati» je najveća cena koju sam videla 125CHF što je 6875din a uglavnom su izmedju 45 i 75 CHF a to je mnogo, mnogo jeftinije od onoga što možete naci u Beogradskim prodavnicama. O izboru da ne pričam.) Lutali smo i sokacima koji se nalaze u poprečnim uličicama i išli na kafu u «Starbucks cofee» (kao Meg Rajan i Tom Henks u “Stigla vam je pošta”:)) i baš mi se svidela ta neka kafa sa ukusom pralina koju su predlagali za danas 🙂

Čitav Božićni ambijent video se tek pošto je pao mrak i sve je izgledalo super (uskoro stižu i sličice…) ali opet ne previše napadno. Umorni od duge šetnje (a možda i od računanja koliko šta košta i da li je dovoljno sniženo) vratili smo se, bez gubljenja i lutanja, na stanicu odakle smo i krenuli jutros i to sa namerom da se pripremimo za sutrašnji put na skijanje.

Prvi dani u Švajcarskoj

Prvo buđenje u Cirihu (Zürich) donelo mi je mračno iznenađenje: ovde sviće dosta kasnije nego u Srbiji, tako da je i u pola osam bio mrak. Ne potpun, jer je prozor sobe u kojoj spavamo okrenut ka ulici koja je dobro osvetljena.

Posle uobičajenog doručka (slatke kifle, med/džem, kafa/sok od pomorandže) krenuli smo put Flumserberga, skijališta udaljenog oko 100km od Ciriha, što je oko sat i po vožnje, sa sve gužvom u gradu. Na putu su ograničenja oko 120km/h i svi ih poštuju, pošto svuda ima radar-kamera koje fotografišu vozače koji žure i to im posle debelo naplate (pored uobičajenih iznosa za kazne, ovde se kazne određuju i prema imovnom stanju da bi osoba koja plaća kaznu osetila težinu iste).

Flumserberg je planina iznad grada koji se zove Flums (!) i nalazi se u delu zemlje koji se zove Hajdilend (Heidiland) što znači da je u tim planinama živela Hajdi sa dekom :-), i baš tako i izgleda: sve kuće su planinskog tipa, sa onim lepim kosim krovovima, kapcima na prozorima, visoke najviše tri sprata. U podnožju planine je veliko parkiralište odakle kreće gondola koja ide do sledećeg takvog prevoza, pa kada je veliki sneg, ljudi uglavnom tu parkiraju svoje automobile i gondolom idu gore. Pošto je dan bio bez padavina a kolovoz suv, mi smo autom otišli dokle god je bilo moguće.

Ceo gradić je lep, tih i pun restorana, prodavnica i drugih objekata koji samo mogu da vam budu na usluzi. Možda je drugačiji kada je veća gužva, ali je juče bilo tako.

Ski pasovi imaju različite cene u zavisnosti od sata u kojem ih kupite. Najskuplji su ujutru, kada staze počinju da rade (9h) i tada su oko 50 CHF. Mi smo došli u 11h, pa smo ih platili 44CHF (oko 29€). Ima mnogo žičara a još više staza. Deo odakle smo krenuli zove se Tannenboden i na visini je od 1440m. Ostali vrhovi, na kojima postoje staze i žičare su: Prodalp 1576m, Prodkamm 1939m i Maschgenkamm 2020m. Najviši vrh je Magerrain i to sa 2534m ali se tamo ne skija 🙂

Staze su odlično obeležene, široke i dobro sređene, tako da uopšte nemate utisak da su strme, a jesu. Ima i ravnijih delova, ali širina je to što ih čini sasvim jednostavnim za skijanje čak i početnicima kao sto sam ja (ovo mi je bio 17. ili 18. dan skijanja u životu). Sedišta na žičarama su za četvoro i klupe su dobro postavljene i jako su udobne. Ipak je najudobnija gondola (isto za četvoro) kojom se putuje dvadesetak minuta, što je dovoljno za odmor i neki slatkiš 🙂 za okrepljenje. Kao i u saobraćaju, i u skijanju postoji veliki stepen tolerancije prema drugima tako da nisam videla ni jedan sudar ili takav sličan čin na stazama.

Ski liftovi rade do 16:15h, što je nama sasvim odgovaralo za prvi dan na snegu. Krenuli smo nazad nešto posle pola pet i već oko 18h smo ponovo bili u Cirihu.

To bi bilo to za prvi dan 🙂

Danas idemo u šetnju po gradu, pa će biti novih vesti večeras.

Korak bliže Švajcarskoj

Posle, ukupno, šest pojavljivanja u i oko švajcarske ambasade, moj suprug i ja smo dobili vize za Švajcarsku. Sedmi put je otišao naš drug koji živi u Beogradu da podigne pasoše i tako je priča sa komplikovanom procedurom dobijanja vize ove neutralne i najpouzdanije zemlje okončana.

Čitava procedura trajala je nešto malo manje od mesec dana, s tim da je mogla biti mnogo kraća da smo pri našem prvom odlasku ili pre njega saznali neke korisne informacije koje sam ja čula od ljudi u redu kada sam bila poslednji put.

Dakle, svi koji budu u sličnoj situaciji u kojoj sam ja bila, neka svojim prijateljima/rođacima koji žive u Švajcarskoj i koji im šalju garantno pismo kažu da kada budu nosili garantno pismo u švajcarsku policiju naglase da treba da bude poslano u ovdašnju ambasadu ELEKTRONSKI, pa će pomenuti obrazac stići za dva dana. Tako ćete imati više vremena za završetak čekanja u/oko ambasade Švajcarske i za nabavku što povoljnijih avionskih karti ako se odlučite za ovaj vid prevoza.

To je to, za sada. Slede utisci, kada se vratim, dan pre dočeka Nove godine.