Javiti se na telefon ili ne?

Volim da se probudim sama, bez trzanja i skakanja, naročito kada ne radim prvu smenu. Zato, najčešće, uveče pred spavanje isključim telefon.

Sinoć zaboravih da to uradim i oko pola 2, kako sam kasnije utvrdila, me probudi dotična naprava. Javi mi se uplakani ženski glas, koji jedva čujno, kroz suze, isprekidano kaže:

“Jaoj, u bolinici sam, sve me boli, …” i na moja uporna pitanja “Ko je to?” (jer sam mislila da je neko u takvoj situaciji promašio broj telefona) ona odgovara, tiho i sa blagim bosanskim akcentom:

“Ništa te ne čujem, evo doktor će sada…”

Javlja se “Doktor”, glas koji bi mogao da pripada muškarcu od pedesetak godina i počinje da me smiruje (“zna on da sam se ja već malo uplašila…”) i da se raspituje za detalje sa kim razgovara.

Do tada sam se već rasanila i posle svakog njegovog pitanja, koja su uglavnom bila usmerena ka tome da sazna što više o meni i porodici koju imam, počela sam da pitam koga oni traže i zbog čega. Kada sam mu jasno i prilično glasno rekla da moja majka ni slučajno nije osoba sa kojom sam prvo razgovarala a onda on počeo da me ubeđuje da je to ipak bio moj brat (!?!) i da je on lekar VMA (koji se, naravno, nije predstavio), već sam počela da vičem. Na moj povišen ton, odgovorio je uvređenim : “Vi mi ne vjerujete?” i naravno, onako preteći: “Pa, provjerite! …” To je bio kraj razgovora.

Dugo posle toga nisam zaspala, ne zbog nekog straha već od besa i osećanja nemoći, jer realno svake noći može neko tako da me zivka a ja nisam sigurna da postoji način da se od toga zaštitim. Nemam identifikaciju na telefonu a i da imam, u pola dva noću, bez naočara i u žurbi da se što pre javim da se ne bi probudili svi u kući, ne znam koliko bi mi značila…