Sirmione, Milano, Lugano

Ponedeljak je osvanuo bistar ali ne sasvim sunčan. Pre polaska smo još malo obilazili Sirmione, u kojem stvarno ima interesantnih kutaka. Prošetali smo, osmotrili plaže, staze i zelenilo oko jezera Garda i zatim, po već sunčanom vremenu krenuli put Milana.

GPS teta nas je sigurno vodila do samog centra Milana (definitivno smo potvrdili da je korisnija u gradskim uslovima nego na auto-putu, naročito na deonicama koje su nam potpuno nepoznate 🙂 ), gde smo ostavili auto u garaži i krenuli pešaka ka trgu. Gužva na ulicama, veliki broj parkiranih motora i iza svega toga veličanstvena katedrala. Ali stvarno veličanstvena. Bilo mi je jako žao kada sam uvidela da ne možemo da je pogledamo iznutra (samo grupne posete, grupa je 7+ ljudi, uz vodiča i uz to da treba da budu međusobno povezani) a bilo je suviše kasno da tražimo neku agenciju ili grupu kojoj možemo da se priključimo. Ali i pogled spolja je dovoljno fascinantan.

Odmah preko puta katedrale je galerija Vitorio Emanuele II, koja je posebna priča za sebe, potuno zasvođena, elegantna i jako upečatljiva. Od poda do krova. Posle šetnje po njoj i oko nje, seli smo da popijemo kafu a za stolom pored našeg su bili David i Urs (jedna polovina kvarteta Il Divo) a iza njih i ostatak društva (naravno, sa pratnjom).

Pred nam je bio prilično dug put i nismo se dugo zadržavali u Milanu, a i zbog nedostatka informacija ne videsmo još neke važne stvari koje su tamo (La Scala, Tajna večera… i to jer nisam znala pre polaska da ćemo ići u Milano a tokom boravka u Italiji uopšte nisam imala pristup internetu da proverim tačno gde šta ima da se vidi) ali možda nekad i vidimo.

Lugano je kraj istoimenog jezera u italijanskom delu Švajcarske. Duž je jezera raste (ili je zasađeno) neko vrlo interesantno drveće, sa jako neobičnom krošnjom. Stigli smo već kada je padao mrak, pa smo malo prošetali pored jezera, zatim po centru grada, širokim trgovima i čistim ulicama. U Luganu se prodavnice zatvaraju u 18h, pa smo mogli samo da gledamo u izloge pune svega i svačega, od čega mi je najžalije bilo što ne mogu da kupim razne vrste čokolade. Malo smo odmorili u kafeu u kome dva konobara govore srpski 🙂 i krenuli dalje, do obližnjeg mesta Belinzona (Bellinzona) gde smo trebali da prespavamo. Posle večere u restoranu koji drže Hrvati, u kome se služi hrana i posle 21h za razliku od ostalih restorana tamo, otišli smo da obiđemo jednu od tri tvrđave u ovom gradu, koja je najviše iznad grada – Sasso Corbaro. Uz put smo videli dve srne (odmah pored puta)  i jelena koji ih je čekao malo niže u livadi, pa sam pomislila da je tu negde nešto kao nacionalni park 🙂 a nije. Bilo je hladno, počeo je da duva vetar pa se nismo preterano dugo zadržali u tvrđavi nego smo krenuli ka hotelu.