Libansko leto

Levant, Liban i Bejrut. Vrelina, žega, prašina, vreme koje teče neizmereno i neopterećeno časovnicima, pripovedači, priče koje ispredaju i tuga: “U Bejrutu nije potrebno da imate pravi razlog za tugu, u njemu neko očajanje plovi vazduhom, udiše se, kroz tu mrenu se gleda na sve pa i na sebe u ogledalu.“

Tuga se ogleda kroz libanske doživljaje glavnog junaka, arhitekte srednjih godina, koji u Bejrutu pregovara o prodaji projekata svoga pokojnog oca (isto arhitekte) jer sam nije dovoljno uspešan na tom polju. U isto vreme pokušava da razluči kojoj zemlji stvarno pripada, Libanu u kome je njegov otac, koji mu je nedostajao tokom detinjstva, proveo dobar deo svog radnog veka ili ipak Srbiji u kojoj ga je čekao i koja sada njega čeka. Levant, takav kakav je, potpomaže njegovo posrnuće uz alkohol i hašiš.

Rečenice, bogate i pune opisa, pokazuju pripovedački dar Miomira Petrovića i njegovu fascinaciju Orijentom.