Bukulja, deo moje okoline Bebika, 15. November 2007.5. November 2008. Bukulja je 696 m visoka planina u čijem podnožju se udobno protegao Aranđelovac. Planinarsko društvo je još davnih dana utabalo staze kojima se može stići do vrha, ali je sve to malo više reklamirano poslednjih godina. Kad god mi vreme dozvoli, idem u šetnje do vrha Bukulje. Pošto živim na drugom kraju grada, do podnožja idem automobilom, da skratim put i preskočim prolazak kroz smog i … onda krećem. Društvo mi najčešće pravi najmlađa ćerka, ali ponekad nagovorim i stariju decu. Planinska staza, sa nekim totalno nemaštovitim imenom (nešto kao “Serpentina” ili tako nešto, moram da proverim…) duga je oko 2000 m i laganim hodom može da se pređe za 1 h. Jana i ja se penjemo 50 minuta do vrha. Novost vredna hvale je osmatračnica na samom vrhu sa koje je pogled stvarno prelep. Vredi prošetati do gore, makar samo zbog prizora, da ne pominjem koliko je zdravo provesti nekih dva-tri sata na čistom vazduhu i odabranom društvu.. Svakodnevica Bukulja
Zivot mi je prosao dolazeci u Arandjelovac i odlazeci iz njega. Nekada je bio mnogo “pitomiji” pre svega park. Nekada je goste u parku “zabavljao”Veso Bostobgzija .pa Djulara , dobri stari vasari , pa muzika u Zelengori. A sad samo kafici i biznis. Mrtvo sve. Bar onaj put od bolnice ka Crvenoj bari da srede. Bice to sve Pestanovo a onaj stari Ilija Mihailovic bio je siromah. Cao zemljaci i ne zamerte. “Vukosavcanin”