“Hasanaginica” – dan posle

“Hasanaginica je poema koja je Evropu upoznala sa našim epskim pesama” kaže se u knjizi “Narodna književnost” autora Radmile Pešić i Nade Milošević – Đorđević. Za moju nekadašnju razrednu, nastavnicu srpskog jezika, Hasanaginica je naša najtužnija balada. Da ne nabrajam više, svako od nas ima svoje viđenje ove poeme, što još težim čini posao umetnika koji su glumili u komadu rađenom po tekstu Ljubomira Simovića (jedna od četiri drame koje je on napisao).

Glumci  “Puls teatra” iz Lazarevca ovako su rasporedili uloge: Aleksandar Karić – Hasanaga, Ivana Nedeljković – Hasanaginica, Aleksandar Trmčić – Beg Pintorović, Biljana Konstantinović – majka Pintorović, Zoran Belošević – efendija Jusuf, Darko Bjeković – Ahmed, Uroš Jovčić – Suljo.

Predstava je trajala nekih 100 minuta i ni u jednom trenutku nisam pomislila “Kad će kraj?” nego bih uglavnom, tokom zamene scena mislila “Kako li će dalje da vode priču?”

Sve u svemu, predstava je dobra. Obzirom na težinu izvođenja ovako poznatog dela i dužinu, sasvim ok. Jedina malecna zamerka su neki savremeni izrazi koji mi nisu uklapali u okruženje (nekako mi ne ide, mada ne kažem da je nemoguće, da majka kaže Hasanaginici: “Nemoj da fantaziraš”). Uprkos tome, svaka čast svima iz glumačke postave.

Razmišljala sam dali da dodam još nešto i ipak hoću – publike nije bilo mnogo, i to su uglavnom skoro ista lica koja se mogu videti na svim kulturnim događajima u gradu. Možda ima i nekih novih, ne znam baš u glavu, ali šteta što nije mnogo više njih videlo predstavu. Nadam se samo da su glumci zadvoljni reakcijom i pozdravnim aplauzom publike.

Sa druge strane bilo je i nekih neidentifikovanih nikotinskih zavisnika koji nisu mogli da izdrže sat i 40 minuta bez cigarete, što se dalo osetiti u gledalištu. I ne, to nisu bili scenski efekti niti mirisi cigareta glumaca. Tek da se zna.