Voda je supstanca od koje smo sazdani (75%+  našeg tela je voda) i od koje nam život zavisi. Vodom je pokriveno 70.6% površine Zemlje i od presudnog je značaja za sve oblike života na njoj.  Čista voda za piće je od najveće važnosti kako za život ljudi, tako i za život svih ostalih bića ali je iz sekunda u sekund ima sve manje jer se mi bahato ponašamo prema prirodi.

Nešto što bi svakome trebalo stalno da je na umu, napisala sam još 2007. I da se ne bih ponavljala možete da pročitate post Čija je voda?

Mislite o tome

Blog Action Day 2010

U jeku završnih priprema za BlogOpen 2010. došlo je vreme da se pripremam i za Blog Action Day 2010. koji je, kao i prethodnih nekoliko godina, zakazan za 15. oktobar.

Za one koji ne znaju, Blog Action Day je dan kada svi blogeri koji se prijave, iz različitih zemalja i koji se inače bave različitim temama, pišu na zadatu (već ranije izglasanu) temu. Ove godine to je VODA (water) pa pošto svi znamo koliko je važna za naš život, pozivam sve zainteresovane da se priključe. Nije teško, ne traži mnogo vremena a možda donese rezultate u podizanju ekološke svesti ljudi.

Ove godine tema za Blog Action Day je SIROMAŠTVO. Danima već razmišljam o članku koji treba da napišem na tu temu. I ništa.  Sve ono šta mi pada na pamet su rečenice koje su više-manje poznate i polako prelaze u fraze a ne bih da pišem tako nešto.

Siromaštvo je svuda oko nas. Najčešće i najviše ga ima kod kategorija ljudi koji nemaju skoro nikakvu mogućnost da zarade za sebe a država ima slaba, gotovo nepostojeća rešenja za njih: osobe sa posebnim potrebama, invalidi, penzioneri, Romi, izbeglice, beskućnici…

Sa pozicije sitog koji gladnome ne veruje, često čujem komentare tipa: “Ja bih…. pa bih time rešio/la problem” (ruku na srce i ja često tako pomislim). Osnovni problem je to što, zbog kategorizacije kojom su podvrgnuti od malih nogu, od dece iz škole (ako je uopšte pohađaju), preko okoline do potencijalnih poslodavaca, ne mogu ni da dobiju zaposlenje. I tako se začarani krug vrti u nedogled. Samopouzdanja gotovo da nema, očaj preovladava i lagano se prepuštaju mračnoj sudbini.

Rešenja? Verovatno ima, ali ne da ja znam za neko. Ili bar neko efikasno. Siromaštvo je problem društva, a obzirom na stanje u našem društvu koje je zahvatio talas siromaštva (i fizičkog i emotivnog) sve više smo okrenuti sebi u borbi da ne dođemo u sličnu situaciju. Verujem da je i svaki pojedinačni gest kojim nekome učinimo dan lepšim dobar početak (zapošljavanje u okviru mogućnost – čišćenje dvorišta, ubacivanje drva ili uglja, donacija narodnim kuhinjama, poklanjanje odeće koju više ne koristite,…). Kasnije, pridruživanje akcijama organizacija koje se bave ovim problemom (Crveni krst,…) ili pokretanje neke samostalne akcije.

Sve u svemu, treba razmišljati o tome i onda će se, nadam se, naći neko inventivniji od mene po ovom pitanju. Zapamtite još i ovo, što bi rekla Moo, vaše malo je nečije mnogo