Motorom na more – prvo do Tare

Ar-Tara-Trebinje-Pržno-Ar.

Davnih, davnih godina, jedan od omiljenih prizora na moru bili su mi motociklisti koji su, u punoj opremi, sa rančevima i bisagama punim stvari, jezdili jadranskim magistralama. Samim tim, od trenutka kada smo kupili motor, jedno od dugih putovanja koje smo priželjkivali bilo je i ovo – odlazak na more. Dosadašnje “ture” su pokazale da posle stotinak kilometara moramo praviti pauzu i da se, što je duži put, skraćuje vreme posle kog su pauze neophodne, te smo zbog toga i dugo pripremali za ovakvo putovanje.

Ar-Trebinje-more-Ar U subotu, 23. avgusta krenuli smo ka Tari (kod prijatelja na vikend) – standardno: Čačak, Užice, onda do Zlatibora gde nam je bilo najmlađe dete da je vidimo i izljubimo i onda nazad na Taru. Da ne bude zabune, putovali smo sami, bez drugara motorista 😉

Tara je prelepa – skoro sasvim divlja, sačuvana od ljudskih novotarija, čak ni struje nema svuda. Naši prijatelji imaju solarne ploče – i zdravo i korisno 😉 Mobilna telefonija na rubu dometa – dakle, pravi, pravcati odmor. Vikend na Tari podrazumeva društvo, hranu, piče i muziku tj. zabavu do duboko u noć 🙂 Sutradan, lagano buđenje, šetnja do obližnjeg izvora vode, kafence, doručak i pripreme za daleki put. Do Tare smo došli poluopremljeni – kacige, jakne, letnje rukavice i farmerke. Ali je put do Trebinja, koje je bilo sledeće odredište, zahtevao punu opremu – što odela što pun kofer, jedan ranac na motoru i jedan kod mene. Ipod nano, slušalice (ili čepovi za uši, kako ko 😉 ) sočiva i polazak.

Ruta: Višegrad – Bileća – Trebinje. Put je solidan i baš za uživanje u vožnji. I vreme nam je bilo naklonjeno, toplo ali ne i vruće. Predeli prelepi, Drina, njen tok, zelenilo a kasnije oštra i surova Bileća u čijem podnožju se, potpuno nestvarno prostire ravnica i Gacko u njoj. Bilećko jezero predivno plavo i mirno. Milina jedna videti.

Nismo pravili mnogo pauza – jednu u Foči, za kafu, odmor i javljanje deci (wi-fi & Skype) i jednu baš kratku kod kapele Korićke jame. I to je bilo dovoljno da skoro sasvim odmorni stignemo u Trebinje, posle nekih 280 km.

Trebinje je grad koji odavno želim da posetim. Što zbog pozitivnih utisaka svih koji su ikada bili tamo, što zbog serije “Ranjeni orao” koja je delom snimana tamo a koju sam gledala sa ćerkama mnogo puta – jedna od onih samo ženskih stvari <3 Zbog svega toga, Trebinje zaslužuje potpuno novi post i dovoljno mesta da ga hvalim 🙂

Trebinje – dva sjajna dana.

Ar-Tara-Perućac-Valjevo-Ar

Vikend na Tari.

Još jedan vikend bez najavljene kiše bio je dovoljno dobar razlog za novu vožnju. Kada se na to doda i ljubazan poziv  Perućac, Taraprijatelja za vikend na Tari, ukupan rezultat je dva dana u prirodi. Ili bar, dan i po 😉

Vedar dan, sa malo višom temperaturom od one koja je baš prijatna za vožnju, doneo je malo “kuvanja” ali nedovoljno da upropasti ugođaj uživanja u posmatranju predela pored kojih smo prolazili. Sa dva kratka zadržavanja, stigli smo do Tare (vikendica gde su nas čekali je negde blizu hotela “Omorika”)  za tačno tri sata – blizu 180 pređenih km. Ostatak dana u uživanju: u hrani, društvu i okolini. Tara je pravo očuvano prirodno blago – tek ponegde se vidi dodir čoveka i savremenog života. Sve ostalo je zelenilo i tišina. Mnogo mi se više sviđa, kao mesto za odmor, od Zlatibora ili Kopaonika.

Sledećeg dana, posle relativno ranog buđenja i doručka, spuštanje do Perućca – voda čista, nimalo hladna, bez velike gužve na obalama jezera. Plivanje, kratak odmor, sušenje, oblačenje opreme (nimalo prijatno na +35°C) i polazak nazad.

Pošto smo došli preko Čačka i Užica, vratili smo se preko Valjeva – dobar i lep put, ne mnogo opterećen, opet za uživanje u vožnji. Napravili smo jednu kafe i jednu benzin pauzu i negde oko 18h bili kod kuće – taman da sredimo i prepričamo utiske i krenemo dalje za poslom i pripremama za sledeću nedelju.

Perućac i Mitrovac na Tari

Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke, automobila i gužve. Uživancija.

U subotu ujutru smo krenuli na vikend kod prijatelja iz Sevojna. Nije bila velika gužva na putu, tako da smo blizu Užica bili oko 11h. Krcate užičke ulice su nas malo usporile ali ni to nije predugo trajalo. Na samo jezero Perućac stigli smo nešto malo pre12.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome 😉 )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke 😀 , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?