Doček 2018, Bijelo dugme i Budva

Odličan ambijent, sjajna muzika, perfektan pogled,

Novu 2018. godinu dočekali smo na terasi restorana Makarul, koji je deo hotela Mogren.  Terasa gleda pravo na zidine Starog grada u Budvi i veliki trg gde je bila postavljena bina, ove godine veća i lepša nego prethodnih, a glavni gost grupa Bijelo dugme. 

Restoran je jako udoban, stolovi su bili orijentisani tako da se što bolje vidi terasa sa pogledom na trg. Muzike u restoranu nije bilo već smo slušali koncert Bijelog dugmeta. Ne znam zašto, ali nisam očekivala neki nastup tako da sam bila prijatno iznenađena – ozvučenje odlično, svetlosni efekti takođe, Bijelo dugme i prateći bend stvarno kao u najboljim danima. Na terasi je bilo stolova ali i dovoljno mesta za sve ostale koji su hteli da pogledaju koncert odatle. Kad bi nam bilo hladno, ulazili bismo unutra, tako da je sve u svemu bilo odlično. Lokacija sjajna, muzika takođe, društvo odabrano, sve za 5+ 🙂

Koncert je trajao od pola dvanaest do pola dva, uz dva bisa – evo nekoliko fotografija s tim da nije moglo bolje zbog daljine. 

Sledi snimak koji sam slučajno videla na You Tube – “Hajdemo u planine” jedna od pesama koje su pevane na BIS 🙂

Doček Nove godine u Budvi

Muzika, šetnje, hrana i tako to 🙂

Godinama već, ukoliko ne istrči neko iznenadno putovanje, Novu godinu čekamo na moru. Gostujemo kod kumova u Pržnu dok je sva akcija u Budvi. Ove godine smo na put krenuli 30. decembra, po lepom vremenu, bez snega i kiše i sa prilično visokim temperaturama za ovo doba godine (9-10° C).

Mnogo volim da idem na more zimi, kada nema gužve, vrućine i ludila zvanog letnji odmori. Tada je sve mirno, tiše nego inače i nekako usporeno. Bar u Pržnu. Budva je nešto sasvim drugo. Uvek dosta ljudi, gužve ma ulici, u prodavnicama a i u kafićima. Naročito u kafe restoranu Babaluu koji mi je tamošnji omiljeni.

Ovogodišnji program koncerata za doček Nove godine na trgu u Budvi je bio više nego bogat: 31. decembra Zdravko Čolić, 1. januara Gibonni i 2. januara hor Viva Vox. Doduše, ja sam imala alternativu za 2. januar – koncert grupe Parni valjak u hotelu “Palas” u Petrovcu, u okviru Paštrovske večeri koja se tamo tradicionalno organizuje 2. januara.

Uglavnom, bila sam na koncertima Zdravka Čolića i Gibonnija. Zdravko me je totalno razočarao, ni “e” od energije koju znam da ima, loš zvuk, lagano odrađivanje posla i doček Nove godine uz pesmu “Kristina”. Šta još reći? Sa druge strane, Gibonni je bio odličan – mnogo bolji zvuk nego prethodne večeri,  sjajan odnos sa publikom, osmeh, dobro raspoloženje i pesma do pola 2. Stvarno odličan.

Drugog januara sam bila u hotelu “Palas” i bilo je baš dobro. Parni valjak besprekoran, svaki ton na svom mestu, mada je Aki Rahimovski delovao umorno ili možda čak i bolesno. Bend Ace Sofronijevića koji je svirao kada “Valjak” nije – energičan i dobar, sve dok pevačica ne počne da peva. E, onda sam skoro pa plakala od smeha! 😀

Sve u svemu, nekoliko opuštenih dana, bez jurnjave, pritiska, neraspoloženja, mračnih vesti i svega ostalog što nas čeka u “redovnom” životu.

 

Istanbul, šest godina kasnije

Last minute putovanje

Igrom slučaja saznali smo za vrlo povoljan aranžman (last minute!) za Istanbul, od 30. decembra do 2. januara. Avionski prevoz, noćenje sa doručkom. I sve to za nešto malo više od 200€ po osobi. Bez nekog udubljivanja, jer smo imali vrlo malo vremena da odlučimo, uplatili smo aranžman i tek naknadno krenemo u planiranje puta. Ispostavilo se da su brzina odluke i nedovoljno vremena za proveru, bez obzira na povoljnu cenu, imali više nedostataka.

Plan je bio ovakav – u najgorem slučaju stižemo u hotel u 18h, brzinsko osvežavanje i odmah na ulice Carigrada. Sutradan – Dolmabahče palata, sa sve krstarenjem Bosforom, onda uveče nasumični izbor mesta gde ćemo dočekati Novu godinu. Trećeg dana trg Sultanahmet i još ponešto šta stignemo uz put. Četvrtog dana, lagana prepodnevna šetnja i spremanje za avion. Pošto sam već bila u Istanbulu, podrazumevalo se da ću biti zvanični vodič i planer posete 😉 I ne, nisam se proslavila 🙁

Noć na Bosforu Međutim, naš hotel (čak sam i zaboravila kako se zove) je duboko u azijskom delu Istanbula – skoro 30km od Taksima, tako da su nam transferi (čime god, taksijem, metroom…) odnosili prilično vremena. Već smo od aerodroma do hotela to iskusili, jer nas je pored udaljenosti, uhvatila i večernja gužva na mostu, pa u hotel stigosmo malo pre 21h. Imali smo vremena da se presvučemo, nađemo metro stanicu i odemo skoro do Bosfora, večeramo, malo prošetamo, nađemo neki kafić gde možemo da sednemo i to je to za prvo veče.

Drugo – vremenske prognoze su bile apsolutno netačne. Umesto očekivanih 8-9°C sačekalo nas je jedva 1°C i to sa vetrom, kišom i snegom. Osim u hotelskim sobama, retko gde da je postojalo ikakvo grejanje, tako da je i sklanjanje sa kiše i vetra u restorane ili kafiće bilo prilično bez efekta. Svuda nam je bilo hladno.

Zbog očekivano toplijih dana, unapred smo uplatili celodnevnu turu obilaska Istanbula, najviše zbog obilaska Dolmabahče palate u kojoj ranije nisu bile dozvoljene individualne posete. Iako sam prethodnog puta bila jako zadovoljna agencijom Plan Tours, sada su skroz podbacili. Kao prvo, predugo je trajalo okupljanje putnika. Iz nekog razloga tri puta smo prelazili Galata most pre početka obilaska, tako da smo Bosfor kroz kapiju Dolmabahče palatepotpuno bez potrebe sedeli u autobusu više od dva sata. Kiša se dodatno potrudila da nam uništi i ono malo dobrog raspoloženja koje smo grčevito čuvali. Drugo, promenili su raspored obilaska, tako da su prelazak mosta koji spaja Evropu i Aziju (koji smo mi već prešli tog jutra) ostavili za sam kraj ture, a kako me moji saputnici nisu poslušali da iz Dolmabahče palate sami krenemo ka Taksimu, morali smo da potrošimo još tri sata na prelazak i povratak u evropski deo.  U to doba godine gužve na mostu su jezive i umesto uživanja u pogledu, prelazak mosta je blaga noćna mora.

Samo krstarenje Bosforom bilo je potpuno razočarenje. Vodič se dobrano trudio da nas što pre otkači vrlo šturim i  prilično nejasnim rečenicama. Iz unutrašnjosti broda, jer se zbog kiše nije moglo na palubu, nije se videlo mnogo toga. Obilazak Dolmabahče palate takođe brzinski, sa vrlo malo informacija i propratnih objašnjenja. Da već nisam bila tu, bila bih jako razočarana. Da ne pominjem činjenicu da su sada dozvoljene pojedinačne posete palati! Katastrofa!

Veče smo proveli u kafiću u ulici Ištiklal. Muzika je bila baš fina, za divno čudo bilo je toplo, društvo odabrano ali prilično umorno od celodnevne turističke ture. Dočekali smo i Novu 2015. godinu, uhvatili taksi i oko dva po ponoći bili u minijaturnoj sobi.

Sutradan je na redu bio obilazak Sultanahmeta, Plave džamije, Aja Sofije, Rimske bazilike, Kapali čarpije… Elem, redovi su u ovo doba godine ogromni. Verujem da svi oni koji vole da putuju tokom praznika kreću u pohod pa je čekanje nešto što treba prihvatiti kao deo paketa. Sve smo obišli, ali opet na brzinu, jer se dugo čeka, dan je kratak, treba malo i odmoriti, predahnuti, ručati, kupiti suvenire…

Poslednjeg dana smo, opet zbog transfera, imali slobodnog vremena samo do podne – opet nedovoljno za bilo kakvu akciju, zbog dela grada u kome je hotel.

Sve u svemu – nikakva lokacija hotela, loše vreme, beskorisni vodiči i gužve skoro da su doveli do toga da mi ova poseta potpuno pomrači utiske iz 2008.

 

Created with flickr badge.

Srećna Nova godina

Baš svima.

Stigli i predpraznični dani, sa sve slabim snegom koji je uglavnom zaleđen i opasan, uličnim prodavcima koji prodaju ukrase, čestitke , petarde, vatromete i sve ostale rekvizite za doček i nekako stidljivim prazničnim raspoloženjem.

Ja volim praznike, svetlucave ukrase i lampice na jelkama. Volela bih i da je moj grad malo lepše okićen. Al’ nema veze, gledaću u svoju jelku.

Srećna Nova godina svima 🙂

Pišemo se i čitamo u 2009.