Muzički roditeljski

Niža muzička škola „Petar Ilić“ u Aranđelovcu je prošle školske, 2005/2006, godine dobila i odsek za gitaru. Klasu vodi profesor Mladen Žic, a ove školske godine postoje i prvi i drugi razred.

Interni čas je nešto umesto roditeljskog sastanka, kada roditelji dođu i umesto da slušaju profesora koji čita ocene iz dnevnika ili se žali na probleme sa kojima se susreće, oni sede i slušaju sve učenike iz klase koji, bez obzira na razred, sviraju kompozicije koje su naučili do tog trenutka u godini. Drugak

Pošto je prošle godine bilo samo pet učenika prvog razreda, internog časa nije bilo, ali je juče oko 17 h održan prvi interni čas ove klase. Album sa svim fotografijama možete videti na Galerije – Interni čas

Učestvovalo je devetoro učenika, četvoro iz prvog i petoro iz drugog razreda, i svako je odsvirao po jednu kompoziciju. Prvaci su uglavnom svirali vežbe za gitaru, dok su stariji učenici imali različite kompozicije na repertoaru.

Sve u svemu, jako fin način da se provede jedan školski čas.

Nekako s’ proleća

mogu da osetim vrelinu osunčane kože

Proleće nikako da naznači svoj dolazak, osim ako se dosadna kiša koja pada skoro celog dana danas (tj. koja je padala celog dana juče) ne računa u vesnika proleća. Ipak, postoje neke stvari koje vas napune pozitivnom energijom kao da je i proleće i leto zajedno.

U Sava centru je večeras (sinoć) pevao Kemal Monteno i to je bila jedna od retkih prilika (prošlu, pre dve godine sam propustila) da čujem uživo glas koji me oduševljava godinama.

Koncert 'Kemal Monteno i prijatelji'Koncert, čiji je zvaničan naziv bio „Kemal Monteno i prijatelji“ je počeo sa desetak minuta zakašnjenja (oko 20:40), što i nije tako strašno. Sava centar je bio skoro sasvim pun, sa ne tako mnogo slobodnih mesta. Koncert je počeo stihovima posvećenim Kemalu Montenu. Uglavnom, glasom koji tokom govora zvuči mnogo viši nego što jeste (mada tu ima i malo treme, sigurna sam) glavni akter cele ove priče, pozdravio je sve prisutne i počeo izvođenje pesmom koja datira još iz 1966. godine „Lidija“. Pratile su je sve one pesme koje vas asociraju na ovog umetnika: „Jedne noći u decembru“, „Bila nam je drug“, „Dušo moja“, „Vratio sam se živote“, „Ti si bila život pravi“, „Pahuljice moja“, „Sviraj mi o njoj“, „Napiši jednu ljubavnu“, … Nabrojala sam samo neke, ni bih mogla baš ni svih sada da se setim, nego tek primera radi. Možda nije baš bio ovaj redosled, ali nije ni važno.

Važno je da je dobar deo koncerta bio posvećen prijateljima, onima koji su bili pored njega na bini a to su bili: Mari Mari, sa pesmom „Ne ovako, ne mogu dalje, (ne znam tačan naslov) i pesma koju je ona komponovala za njegov novi album „Dunje i kolači“, Boris Novković sa pesmama „Daleko“ i svojim prvim velikim hitom „Tamara“, Željo iz Crvene jabuke „Nekako s’ proljeća“ i „Volim te“ (sećate se onoga: „Kad sat zazvoni, na kuli…“ meni posebno simpatična pesma a oni zaboravili prvu strofu…) i svi dueti sa njima su bili dobri. Ja uvek kažem da koliko god takvi dueti pomažu mladim pevačima oni samo naglašavaju razliku između njihovih više običnih i njegovog, meni bar, sjajnog glasa. Puno pesama su bile pesme njegovih prijatelja koji više nisu sa nama (Toma Zdravković, Dragan Stojnić, Duško Trifunović, …)

Publika je bila jako važan deo cele ove priče. Veliki deo pesama bi započeo Kemal, sam uz gitaru, publika bi se pridružila a tek bi se kasnije uključili orkestar i prateći glasovi (koji su svi bili sjajni, naročito Boba koji je pevao baš prateće vokale Kemalu). Meni je bilo super da čujem, ponekad kao šapat, ponekad kao lavinu, glasove iz svih tih različitih grla koji su se, nekako ne znam ni ja kako, stopili u jedan.

Sam kraj koncerta bio je posvećen velikim hitovima i omiljenim pesmama kao što su: „Nije htjela“, „Žute dunje“, „Sarajevo, ljubavi moja“, pa i „Kad ja pođoh na Bembašu“, „Zemljo moja“.

Sve u svemu, meni je bilo lepo. Možda se sam Kemal oseća mnogo udobnije u nekim manjim prostorima, ali se sjajno snašao, mada se ponekad moglo videti da sve to nije izvežbano do savršenstva, ali je čak i to davalo neku notu opuštenosti i uživanja u svemu tome. Činilo mi se, u nekim trenucima, da mogu da osetim vrelinu osunčane kože koja reflektuje Sunce koje je upijala celoga dana, na nekoj velikoj, tamnoj, terasi u čijem uglu pod slabim svetlom i sa gitarom peva Kemal, a more se čuje u daljini i njegov miris donosi povetarac. To je možda okruženje u kojem bih baš volela da ga čujem, ali je i ovako bio dobro. Puno lepih sećanja i toliko puno ljubavi (prvenstveno prema ženama ili određenoj ženi, kako kad) da svi ovi mladi naraštaji tzv. autora treba da se postide kada neke svoje tvorevine nazivaju pesmama.

I Bocelli kod nas

Ko nije bio, neka kupi cd i malo odmori uši i dušu

Dođe i Andrea Bočeli (Andrea Bocelli) kod nas 

I tako sam ja u utorak 15.11.2005. godine, po treći put za vrlo kratko vreme, opet otišla u Beogradsku Arenu na koncert. Gužva na prilaznim ulicama je bila užasna, na ulazu još veća, pa sam i ja, zajedno sa svojim društvom, malo kasnila, ali smo bili na svojim sedištima nekoliko minuta pošto je trebao da počne končerto… I opet situacija na koju se već navikavam kao na svakodnevni dokaz naše nekulture i na kulturnim priredbama. Parter, kažu i do 25.000 din. za mesto, poluprazan (ili polupun, ako hoćete da budemo optimisti) sve do 21h i 10 min kada je sve zamračeno i koncert je počeo (sa samo 40 minuta zakašnjenja, ali ko još cepidlači…)

Beogradska filharmonija je počela ovo veče prelepih nota uvertirom iz Bizeove opere „Karmen“. Posle toga je dirigent uveo Andrea Bočelija i on je otpevao ariju iz „Toske“ Điakoma Pučinija „E lucevan le stelle“ pa je magija počela. Andre BočeliBilo je tu puno čega, dela Vivaldija, Verdija, Rosinija, Šuberta, … mnoga poznatija po zvuku nego po imenu ali su povlašćeni iz partera, valjda kao nagradu za dolazak na vreme, mogli da dobiju i tačan program dok smo mi, obični smrtnici, mogli samo da nagađamo šta je tu šta i da uživamo u glasu koji čovek mora da čuje da bi znao o čemu pričam.

Gošća na koncertu je bila Anamarija del Oste, sopran, koja je imala nekoliko solo tačaka a sa glavnom zvezdom večeri je otpevala duet iz Pučinijevih „Boema“.

Posle dva instrumentalna komada koja je odsvirao orkestar došli su i „Kolibri“ koji su prelepo pevali i totalno slatko izgledali, naročito najmlađi koji su stajali u prvom redu i dirigovali sami sebi.

Pred sam kraj koncerta smo čuli i „O sole mio“ i posle tri bisa možda i najpoznatiju pesmu koju peva Andre Bočeli „Con te“.

Sve u svemu, koncert je trajao od 21:10h do negde posle 23h sa jednom pauzom od dvadesetak minuta oko 21:50. Gužva na izlazu nezamisliva, 15.000 ljudi je trebalo da izađe na dva i po izlaza, dok su svi ostali izlazi bili dobro zatvoreni. Ne baš tako dobra organizacija kao prošlog puta.

Ni ozvučenje nije bilo baš najbolje. Doduše, mi smo bili jako visoko (čini mi se ulaz 424, red J, odmah iznad onih plavih šipki) i nije se to baš super čulo. Čulo se, naravno, i ne može da se čuje kao na rok koncertu, ali dok Bočeli peva, ja čujem kako neko tri reda ispred mene kuca poruku na mobilnom telefonu, dakle, ne čuje se muzika dovoljno dobro. Mada ima ljudi koji su sedeli znatno niže ali su čuli eho koji je upropastio celu priredbu.

Sa druge strane, moram priznati da je tišina u publici bila skoro nestvarna a aplauzi baš iskreni. Najfascinantnije mi je bilo kada bih, kada se svetla posle svake pesme upale, pogledala okolo i videla ljude koji sede sasvim blizu krova. Po mom utisku, hala je bila dupke puna.

Još jedan lep provod. Ko nije bio, neka kupi cd i malo odmori uši i dušu od svakodnevnih zvukova koji umaraju.

Koncert Fila Kolinsa kod nas

„First Final Farewell Tour“ by Phil Collins

Fil KolinsJedan od događaja kojima sam se nadala još od početka ove 2005. godine, bio je koncert Fila Kolinsa (Phil Collins), nekadašnjeg muzičara grupe „Genesiss“ i samostalnog umetnika već duže vreme.

Posle velikog uspeha koncerata Zdravka Čolića, bilo je vreme da Beogradsku Arenu ispune zvuci koji su se prolamali mnogo većim i poznatijim, sličnim mestima.

28. 10. 2005. godine koncert u Beogradu, deo „First Final Farewell Tour“ (Prve, završne, oproštajne turneje) je trebao da počne u 21 čas. I ponovo sličan scenario sa prethodne prigode na istom mestu – parter (ovoga puta stajanje, cena karte 2.000 din) poluprazan. Ne hajući za to, kako to i treba da bude, u 21:15 prolomili su se zvuci sa nekog od cd-a sa pesmama dobro poznatog pevača. U 21:20h se pojavio, tačnije prišao bubnjevima, i Fil Kolins, glavom, bradom i sa slušnim aparatima ili nekakvom sličnom spravicom. I magija je počela. Posle fenomenalne tačke sa bubnjevima, počeo je sa dobro poznatim pesmama, uz pratnju besprekorno uvežbanog orkestra i pratećih vokala, koji pevaju nebrojeno puta bolje nego neke naše „mega“ zvezde.

Na prvoj pauzi je sve prisutne pozdravio na srpskom jeziku, onako kako je to već i moglo da zvuči iz usta nekoga ko ceo život govori engleski. Čak je imao i beleške (da sam samo malo mogla da virnem, tek da vidim kako je zapisao sve što je pročitao), jer je tu bilo nekoliko rečenica 

„One more night“, „Sussiedo“, „Another Day In Paradise“, „Both Sides of The Story“,… su samo neke od pesama koje je Fil Kolins otpevao tokom dva sata neprekidnog uživanja za sve one koji su igrali i pevali sa njim u glas. Ni oštećenje sluha, ni posledice koje jedan takav koncert može da ostavi nisu sprečili ovog, prvenstveno velikog, profesionalca da sve uradi kako treba i sve one koji su tu došli pošalje kući sa velikim osmehom na licu i gomilom pozitivne energije koja nam i te kako treba.

Šta da vam još kažem, ko nije bio treba da žali ako je ikada bar na nekoliko minuta uživao u bilo kojoj pesmi ovog velikana svetske muzičke scene.