34. maraton u Beču a moj treći polumaraton :-)

Bečki maraton – jedan od najvećih u Evropi.

Maraton u Beču se održava već 34 godine i jedan je od onih velikih maratona za koje je broj učesnika ograničen (ove godine je bilo prijavljeno 42.799 učesnika maratona, polumaratona i štafetnog maratona) tako da sam se baš radovala učešću u jednom takvom mnogoljudnom spektaklu.

U principu, sve je bilo dobro ali sam se malčice razočarala u organizatore jer sam od ovako velikog maratona očekivala mnogo više nego od npr. ljubljanskog ali sam se tu prevarila – to je razlika onih koji još uvek privlače takmičare od onih koji moraju i da ih odbiju. Za prilično veliku startninu, skoro duplo veću od LJUB, dobili smo kesice sa ogromnim startnim brojem koji je više smetao nego koristio na trci, čip koji je morao da se vrati na kraju trke i promo materijal – nasuprot torbe, adidas clima cool majice, nepovratnog čipa i još koječega u LJUB. Na okrepnim stanicama je bilo vode, nekog plavog energetskog pića i banana (opet u LJUB i čokolade i kockica šećera i pomoradži).  I da, publika i podrška je bila daleko bolja i brojnija u Ljubljani, iako se za bečki maraton publika pominje kao veliki plus…

Elem, sam start trke je malo pre velikog mosta i sigurna sam da izgleda fenomenalno iz vazduha – postoji 6 startnih grupa koje kreću jedna za drugom u različitim trakama mosta, tako da je most dugo preplavljen trkačima. Sama staza je odlična, prolazi se i gradskim ulicama i parkovima, najvećim delom je ravna i široka. Poslednja tri kilometra su u ulici Mariahilfer a cilj  je kod gradske skupštine i to skoro 500m dalje od one tačke gde je moj Garmin sat pokazao 21.1 km.

Vreme je bilo promenljivo, toplo kada je mirno i ledeno kada dune vetar, tako da bih, šta god da sam obukla, promašila opremu. Nosila sam i kapu i duks koje sam malo nosila, malo skidala i tako tih dva sata. Negde na osmom kilometru sam sustigla brata koji je ulaganio tempo i posle smo zajedno trčali do kraja – ni on ni ja nismo došli potpuno spremni na trku pa je on meni pravio društvo i trčao mojim ritnom. I bilo je sjajno, odavno se nismo tako ispričali niti sam tako lako istrčala tih 21.1 km – vreme mi je bilo 2:23:35 što je za minut-dva slabije nego na prethodne dve trke, ali s obzirom na tok priprema, odlično!

Još samo jedan detalj – posle kraja trke sam pokušavala da dođem do nekih informacija i osim pripadnika Crvenog krsta, obezbeđenja i volontera nigde nisam mogla da nađem ni jednog člana tima organizatora. Znam da je bilo mnogo ljudi ali ni jedan vidljiv info pult…

Sve u svemu – sjajno iskustvo, još jedan veliki maratonski grad štikliran i idemo dalje.

 

Beč – drugi deo

Drugi dan i povratak.

Prvi deo je ovde 🙂

Nedelja – 13. mart 2011.

Palatu Belvedere je napravio princ Eugen Savojski početkom 18. veka, sa željom da po lepoti i raskoši prevaziđe Schönbrunn. Nije baš uspelo u potpunosti ali je i on prelep. Sastoji se iz Gornje i Donje palate (koje su danas slikarske galerije) i vrtova između njih. Za razliku Schönbrunna u kojem su sačuvani nameštaj, slike, odeća i predmeti koje su koristili njegovi stanovnici ovde je svaka soba izložbeni prostor.

U Gornjem Belvederu (koji je u vreme Eugena Savojskog služio za prijeme i važne prilike) stalnu postavku čine uglavnom slike najpoznatijih austrijskih slikara: Gustava Klimta, Egona Šilea, Oskara Kokoške, Ferdinanda Georga Valdmilera. Pored toga tu su i po jedna Moneova, Pikasova i Rembrantova slika, tek da na tren budemo blizu radova svetski poznatih slikara…. Meni su se najviše dopale slike F.G. Valdmilera jer su realistične i detaljne, precizne skoro kao fotografije. Naročito one koje su rađene tehnikom ulje na drvetu.

U Donjem Belvederu (u kojem je Eugen Savojski živeo, pored zimske palate u Beču) izložene su slike autora iz 20. i 21. veka. Sada je tamo izložba slika Egona Šilea Portreti i autoportreti. Potrebno je mnogo više vremena od par sati da se sve slike pažljivo odgledaju i da se srede utisci, ali vredi svaki minut proveden tamo.

Posle Belvedera, vratili smo se u centar grada. Šetali smo okolo, uživali u lepom vremenu i građevinama dok nismo došli do Kuće leptirova u Burgarten-u. Napravljena kao botanička bašta u kojoj se uzgajaju i žive leptirovi, vrlo je neobičan (i jako topao) prostor. Nije velika i brzo se obiđe ali je lepo videti.

Moje sledeće odredište bilo je austrijska Nacionalna biblioteka (Österreichische Nationalbibliothek) dok se ostatak društva odmarao. Ova biblioteka jedna je od najvažnijih u svetu zbog skoro 200.000 knjiga iz perioda od 1501. do 1850. godine koje čuva. Od toga je oko 15.000 knjiga koje su pripadale Eugenu Savojskom i one su smeštene u prelepoj baroknoj “Izuzetnoj sali” (State Hall). U tom delu su i četiri globusa koji prikazuju zvezdano nebo (sažvežđa) a koje je radio Vinćenco Koroneli (naučnik koji je bio posebno poznat po izradi globusa). Sala je prostrana, visoka, oslikanih tavanica i zidova, pravo remek delo arhitekture i umetnosti.

Prater – zabavni park, nastavak obilaska (iako smo se dvoumili između Pratera i Muzeja nacionalne istorije ali valjda je bilo dosta umetničkih dela i istorijskih podataka za jedan dan…) postoji još od 18. veka a 1897. godine je napravljen Veliki točak (Wiener Riesenrad) u čast proslave zlatnog jubileja Franca Jozefa I. Pored istorijske pozadine, ovo je moderni zabavni park tako da par sati u njemu proleti.

U Prateru nas je zateklo veče, pa smo ostatak dana proveli u šetnji po Karntnerstrasse (glavnoj ulici u Beču), ušli u katedralu St. Stefana (Stephansdom) i proveli neko vreme unutra. Katedrala se renovira, pa su svuda oko nje skele sakrivene platnima koja su odštampana detaljima sa katedrale koje pokrivaju tako da se izdaleka uopšte ne vidi da su to platna, već vidite katedralu kakva je inače.

Ponedeljak – 14. mart

Pakovanje, spremanje za put i odlazak u zoološki vrt (Tiergarten  Schönbrunn), jedan od najstarijih ali i najmodernijih u Evropi (proglašen za najbolji evropski zoo vrt u 2010.). Pošto jedna odrasla osoba mora da bude sa decom, to sam bila ja. Nije da sam baš bila oduševljena, zoo vrt k’o zoo vrt ali bilo je lepo videti džinovske pande, zaštitni znak vrta. Lepo videti ali iz sadašnje perspektive, uvek bih se opredelila za neki muzej (mada su me i tada nadglasali da idemo u vrt).

Sve u svemu, sjajan vikend. Mnogo toga je ostalo što nismo uspeli da vidimo, ali svakako korisno iskustvo. Beč nije toliko daleko pa se nadam da ću ponovo biti u prilici da idem u taj divni grad.

www.flickr.com

Beč

Dolazak i prvi dan.

Prošlogodišnji izlet sa decom do Đavolje varoši je bio pun pogodak, tako da smo još od tada planirali gde ići dalje. Kako su klinci imali veeeliku želju da putuju u inostranstvo a sada smo bili u prilici da im takvo putovanje priuštimo, naše odredište je bilo Beč (Vienna).

Kada na internet pretraživačima otkucate “What to see in Vienna” dobijete najmanje 30 mesta koje svakako treba videti (pogledajte npr. ovde), tako da sam odmah napravila uži izbor uz pomoć koleginice koja je već tamo putovala, s’ obzirom na činjenicu da smo u Beču planirali da budemo samo dva (recimo dva i po) dana.

Prva stanica u Austriji, posle nekoliko sati vožnje kroz Srbiju i Mađarsku, bilo je “outlet naselje” Parndorf. Pored preko potrebnog odmora od vožnje, kafe i ostalih osvežavajućih pića, tu ima veliki broj prodavnica, tek da na samom početku putovanja otarasimo kupovine, da nas kupoholičari u porodici posle ne gnjave sa tim. Zbog višesatnog zadržavanja, u Beč smo stigli tek oko 18h. Odredište – hotel Tabor. Hotel se nalazi blizu centra grada, ima tri zvezdice, u odnosu na cene smeštaj je sasvim korektan. Nedaleko od hotela je stanica podzemne železnice tako da se odatle vrlo lako stiže do svih delova grada. Relativno kratka večernja šetnja pokazala nam je koliko su lepe zgrade u Beču i koliko toga ćemo morati da ostavimo da detaljno pogledamo neki drugi put (ako ga bude).

Subota – 12. mart

Zamak Shonbrun (u originalu je to Schönbrunn) je bilo mesto koje nismo hteli da propustimo. Napravljen daleke 1569. godine u dolini reke Wien,  kao kraljevski lovački letnjikovac Katterburg rimskog cara Maksimilijana II, a u 17. veku pretvoren u rezidenciju austrijskih careva, vremenom dograđivan po volji vladara, zamak Schönbrunn je 1996. uvršten u UNESCOv spisak svetske baštine u Evropi (a evo i zašto). Sam zamak je impozantna građevina, koja prikazuje moć i bogatstvo Habsburga. U okviru obilaska zamka pogledali smo 40 soba, vrtove i vidikovac. Pošto fotografisanje u zamku nije dozvoljeno, ostaje da se deo unutrašnjosti pogleda na već objavljenim fotografijama na internetu ili u vodičima. Obilazak je trajao nekoliko sati, tako da smo posle toga, umorni i smrznuti zbog hladnog vetra koji je duvao uprkos sunčanom danu, odlučili da sledeća stanica bude akvarijum (Haus des Meeres). Tamo smo videli interesantne vrste zmija, riba i korala ali i bili malo razočarani ajkulama jer smo očekivali neke veće primerke. Kraj dana smo proveli u Dunavskom tornju.  Donauturm je vidikovac 252m visok a specifičnost su restoran (na 180m) i kafe (na 160m) koji se okreću oko tornja.

Umorni i pretrpani utiscima klinci su ostali u hotelu a mi smo krenuli u još jednu večernju šetnju. Cilj nam je bio cafe-restoran Le Loft koji se nalazi na vrhu hotela a pošto ima predivnu tavanicu i sav je u staklu, jako lepo izgleda sa ulice. Unutra je moderno namešten i prostorom preovlađuju boje sa šarene tavanice čiji delovi menjaju boju. Neobično. A i prave  pink lady baš fino 😉

www.flickr.com

Nastavak sledi.