34. maraton u Beču a moj treći polumaraton :-)

Bečki maraton – jedan od najvećih u Evropi.

Maraton u Beču se održava već 34 godine i jedan je od onih velikih maratona za koje je broj učesnika ograničen (ove godine je bilo prijavljeno 42.799 učesnika maratona, polumaratona i štafetnog maratona) tako da sam se baš radovala učešću u jednom takvom mnogoljudnom spektaklu.

U principu, sve je bilo dobro ali sam se malčice razočarala u organizatore jer sam od ovako velikog maratona očekivala mnogo više nego od npr. ljubljanskog ali sam se tu prevarila – to je razlika onih koji još uvek privlače takmičare od onih koji moraju i da ih odbiju. Za prilično veliku startninu, skoro duplo veću od LJUB, dobili smo kesice sa ogromnim startnim brojem koji je više smetao nego koristio na trci, čip koji je morao da se vrati na kraju trke i promo materijal – nasuprot torbe, adidas clima cool majice, nepovratnog čipa i još koječega u LJUB. Na okrepnim stanicama je bilo vode, nekog plavog energetskog pića i banana (opet u LJUB i čokolade i kockica šećera i pomoradži).  I da, publika i podrška je bila daleko bolja i brojnija u Ljubljani, iako se za bečki maraton publika pominje kao veliki plus…

Elem, sam start trke je malo pre velikog mosta i sigurna sam da izgleda fenomenalno iz vazduha – postoji 6 startnih grupa koje kreću jedna za drugom u različitim trakama mosta, tako da je most dugo preplavljen trkačima. Sama staza je odlična, prolazi se i gradskim ulicama i parkovima, najvećim delom je ravna i široka. Poslednja tri kilometra su u ulici Mariahilfer a cilj  je kod gradske skupštine i to skoro 500m dalje od one tačke gde je moj Garmin sat pokazao 21.1 km.

Vreme je bilo promenljivo, toplo kada je mirno i ledeno kada dune vetar, tako da bih, šta god da sam obukla, promašila opremu. Nosila sam i kapu i duks koje sam malo nosila, malo skidala i tako tih dva sata. Negde na osmom kilometru sam sustigla brata koji je ulaganio tempo i posle smo zajedno trčali do kraja – ni on ni ja nismo došli potpuno spremni na trku pa je on meni pravio društvo i trčao mojim ritnom. I bilo je sjajno, odavno se nismo tako ispričali niti sam tako lako istrčala tih 21.1 km – vreme mi je bilo 2:23:35 što je za minut-dva slabije nego na prethodne dve trke, ali s obzirom na tok priprema, odlično!

Još samo jedan detalj – posle kraja trke sam pokušavala da dođem do nekih informacija i osim pripadnika Crvenog krsta, obezbeđenja i volontera nigde nisam mogla da nađem ni jednog člana tima organizatora. Znam da je bilo mnogo ljudi ali ni jedan vidljiv info pult…

Sve u svemu – sjajno iskustvo, još jedan veliki maratonski grad štikliran i idemo dalje.

 

Silvretta Montafon

Skijalište u Alpima koje opisuju najlepšim epitetima.

Petak je bio rezervisan za skijanje u Austriji (kako je lepo kad sa jednom vizom možeš da prođeš kroz nekoliko zemalja i da vidiš i uradiš mnogo interesantnih stvari …) o kojem odavno slušamo. Naši prijatelji skijaju tamo poslednjih dvadeset sedam godina (!!!) i nikad im nije dosta. Sada je i meni jasno zašto.

Već obučeni u pozajmljenu opremu, sa spakovanim skijama, pancericama, kacigama i naočarima jer tamo retko ko skija bez kacige, krenuli smo u 6h. Kiša nas je pratila celim putem do St.Galenkirša (St. Gallenkirch) odakle polazi gondola, pa smo, inače zbunjeni različitim prognozama, u sebi navijali za neko bolje vreme u toku dana. Dok smo kupili ski karte (30€ dnevno) i iznajmili pancerice za mene (10€), kiše više nije bilo, pa smo malo bolje raspoloženi seli u gondolu šestosed i krenuli sa 1000m nadmorske visine ka 2300m. Što smo bili bliže vrhu, pogled je bio lepši i snežniji 🙂

Silvretta Montafon skijalište opisuju kao najlepšu i najbolje razvijenu ski oblast u Alpima. Takve epitete i zaslužuje jer su staze prelepe, široke, dobro ispeglane i pravi raj za skijaše svih kategorija. Čak je i sneg nekako drugačiji, rastresitiji i paperjastiji. Ima staza za svačiji ukus a gondole i ski-liftovi su priča za sebe. U šestosedima su sedišta kožna i greju se. Postoji kapsula koja se spušta skoro skroz do skija, kada pada sneg ili je jak vetar tako da se u ski-liftu ugrejete i malo zaštitite od hladnoće. Kapsule se automatski zatvaraju kada skijaši siđu, da sneg ne bi padao i kvasio sedišta.

stazaSkijali smo od 9 sati ujutru negde do 16h, kada se staze i zatvaraju uz dve pauze, jednu za ručak i jednu za kafu i slatkiše (kako su samo ukusne knedle, punjene džemom od šljiva, prelivene sirupom od vanile i posute makommmm). Kako je odmicao dan, vreme je bilo sve bolje, pa smo negde do 14h dva puta obnavljali sloj kreme za sučanje, jer je bilo sunčano i toplo. U odnosu na broj skijaša koje Montafon može da primi, staze su bile skoro prazne pa je samim tim bilo lakše i lepše skijati.  Stvarno je to bio dan za uživanje i pamćenje tokom kojeg smo prešli više kilometara nego za 3 i po dana skijanja na Jahorini i koji je prošao u dobrom raspoloženju, još boljem skijanju i što je najvažnije bez ikakvih nezgoda.

Jedini minus u svemu tome je što smo videli kako izgleda skijati u Montafonu, pa ćemo Kopaonik, Jahorinu ili neka druga, nama bliža i pristupačnija skijališta doživljavati sasvim drugačije.

U Beringen smo stigli oko 7 uveče, taman na vreme za večeru i pripremu za sutrašnji povratak kući. Sve u svemu, napornih ali prelepih osam dana u tri evropske zemlje.