Kreativno pisanje je pojam koji se kod nas pominje tek negde od početka ovog veka 😉 iako su u USA postulati kreativnog pisanja postavljeni još šezdesetih godina prošlog. Pošto volim da mislim o sebi kao nekome ko ima dovoljno talenta da dobro piše ali i volje i želje da uči i usavršava se, prijavila sam se na radionicu kreativnog pisanja prof. dr Miomira Petrovića, koju je organizovala NB “Sveti Sava”.
Na radionici je bilo nas šestoro, različitih po godinama, polu ili karakteru. Mi, tako različiti, smo u svojoj raznolikosti našli zajednički jezik. Da li zbog odličnog prof. Petrovića, koji je pun znanja i pozitivne energije ili zbog naše želje da dobijemo najviše od ove radionice, svaki dan je bio ispunjen kvalitetnim radom i mnogo mi je značilo što sam bila deo tog tima.
Želim da pohvalim našeg predavača ali i da se zahvalim (sa)učesnicima 😉 što su bili jako prijemčivi i aktivni, pa je radionica, po mom mišljenju, baš uspela. Kao rezultat, već su počela da se pojavljuju početna poglavlja zbirke priča, koju očekujemo do kraja godine. Bićete u toku 😉
Lujza (Krikner) Mišić udovica vojvode Živojina Mišića, glavna je junakinja duodrame za koju je tekst napisao Saša Simonović a koja je sinoć odigrana pred aranđelovačkom publikom.
Za predstavu sam dobila karte pre desetak dana, pogledala flajer i zaboravila sve detalje, tako da sam sinoć otišla bez ikakvog predznanja o tome šta me čeka. Do trenutka kada sam ušla u salu, nisam pogledala ni kako se predstava zove. Nisam htela da pretpostavljam niti da očekujem, pa šta bude. I stvarno mi je sve bilo neočekivano – sama tema, ličnosti, priče, podaci… Sve se dešava u posleratnom Beogradu – susreti i razgovori o velikoj ljubavi Mišića i o životu kakav su vodili.
Lujzu, Nemicu, jedinicu ćerku bogatog preduzimača koja je ostavila raskoš i bogatstvo i pošla sa Živojinom Mišićem, tada potporučnikom srpske vojske, u neizvesnost i skoro zagarantovno siromaštvo, sjajno je odigrala Sonja Jauković. Njenu sagovornicu, voditeljku radio-emisije Bosiljku igra odlična Vesna Stanković, koja je i uradila dramatizaciju i režirala predstavu.
Predstava mi se baš dopala (Saša bravo 🙂 – I za ideju i za tekst). Sama scena je bila prilično oskudna, ali je tako samo pojačala činjenicu da je udovica jednog od naših najboljih vojskovođa živela vrlo skromno i zaboravljeno ali sa mnogo duha. Mnoge predstave u prestoničkim pozorištima su mi bile manje upečatljive od Lujze. Ne znam koliko su tačni svi izneti podaci, ali sam mnogo toga interesantnog čula i naučila ali što je najvažnije, zbog umetnosti glumica, vraćala se na trenutke u ta davna, davna vremena.
Nagrada nosi ime jednog od najznačajnijih naših etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga. Nagrada podrazumeva novčani iznos i plaketu, a žiri koji će i ove godine vrednovati prispele naslove, sačinjen je od eminentnih naučnih radnika:
akademik Petar Vlahović,
prof. dr Nenad Ljubinković (predsednik),
dr Branko Zlatković (potpredsednik),
dr Jelena Jovanović,
dr Smiljana Đorđević-Belić,
Jasna Bjeladinović-Jergić.
Za nagradu mogu konkurisati naučne studije i sakupljačke zbirke objavljene na srpskom jeziku, kao prvo izdanje u protekloj 2014. godini. Konkurs je otvoren do 12. juna tekuće godine, a po 6 primeraka knjiga treba poslati na adresu: Udruženje građana ”Baština i budućnost”, Etno kuća, Zanatlijska 63, 34300 Aranđelovac.
Nagrada ”Mile Nedeljković” biće dodeljena krajem septembra 2015. godine u Aranđelovcu u okviru programa koji je manifestacionog karaktera.
U realizaciji ove ideje, Udruženje građana ”Baština i budućnost – Aranđelovac 1859” ima, kao i svake godine, podršku Opštine Aranđelovac i svih onih ustanova, udruženja i pojedinaca s kojima je i sam Mile Nedeljković svesrdno sarađivao, ostavivši za sobom znamenito kulturno i naučno delo.
Više o Nagradi ”Mile Nedeljković” potražiti na sajtu www.bastinaibuducnost.org
Ivan Zlatković, koordinator manifestacije (064/140-24-98)
Aranđelovac, jako lep gradić u Šumadiji, moje rodno mesto, ima veliki turistički potencijal. Posle dvadesetak godina stagnacije, uslovljene krizom i ratovima, turizam se lagano budi, ali proći će još mnogo vremena i još mnogo stranačkih kadrova kroz organizacije i ustanove bitne za razvoj turizma, pre nego što tu dođe do ozbiljnih pomaka. Evo i primera:
Pećina Risovača, kako sam i opisala, je kao arheološko nalazište jedinstvena u banjskim oblastima Srbije, pa je samim tim (pored toga što je spomenik prirode i kulturno dobro od izuzetnog značaja) nezaobilazna tačka na turističkoj mapi, prvenstveno Aranđelovca, a zatim i Srbije. Posle dugog perioda stagnacije, procvat je doživela u periodu 2008-2010. kada je uređena unutrašnjost, osvetljene staze, urađeni info panoi, sređen prilaz. I onda, opet…
Pre desetak dana u gostima su nam bili kumovi iz Crne Gore. Pošto su do sada klinceze bile suviše male za takav obilazak, ove godine sam ih odvela da vide pećinu. Prethodnog dana proverim (tek da utvridm gradivo) radno vreme (subotom od 9 do 17h) i negde oko 11h se nađemo sa jednom prijateljicom i krenemo u pohod. Iiiiii… sačeka nas zaključana biletarnica iliti info pult!?! Nigde nikog, nigde obaveštenja o terminima obilazaka, ništa. Kaže ta prijateljica da je već dolazila i zatekla identičnu situaciju posle koje je odustala od obilaska. Ali, igrom slučaja, ja znam gde je kvaka 😉 – subotom i nedeljom, uglavnom radi po JEDAN vodič i pretpostavim da je u tom trenutku, najverovatnije u pećini. Tako je i bilo. Sačekale smo da se završi obilazak, ljubazni vodič nas je odmah poveo unutra, jako se trudio da sve lepo objasni, čak i da animira devojčice (bravo, Marko) i moje gošće su izašle iz pećine vrlo zadovoljne. Dok smo kupovale suvenire, stigao je autobus sa novim posetiocima i Marko je krenuo da ih sačeka – što znači da je odmah (opet) zaključao info pult i otišao u pećinu.
Eto – ilustracija loše organizacije. Pitanje koje se postavlja je – šta sa svim onim posetiocima koji dođu u radno vreme a ne znaju da je, ukoliko je zaključan info pult, vodič u pećini?! Po meni je nedopustivo da u takvom objektu, gde je ulaz u pećinu na uzvišenju i udaljen stotinak metara od info pulta, radi samo jedna osoba, te da je tokom trajanja obilaska info pult zaključan. Ili, ako već radi jedan vodič treba da postoji raspored obilazaka, tako da bi svi oni koji dođu dok jedna tura traje, znali koliko treba da čekaju do sledeće. U svim pećinama koje sam obilazila je primenjen jedan od ta dva načina a u Postojinskoj jami, na primer, oba.
Narodni muzej u Aranđelovcu se stara o pećini i ne ulazim uopšte u njihovu sistematizaciju rada, broj radnika, raspored… ali mi se čini da postoji problem u organizaciji. Na kraju, ako je pećina deo Muzeja, o njoj (kao delu koji donosi najveće prihode – prošle godine je bilo preko 20.000 posetilaca) treba da brinu svi zaposleni.
Evo nekoliko fotografija koje sam (krišom) ali bez blica 😉 napravila u Risovačkoj pećini, tek da vidite delić njene raskoši i lepote (link je ka sajtu TO Aranđelovac, jer sajt Muzeja ne radi 🙄 )
Ne sećam se tačno kada sam poslednji put gledala film u aranđelovačkom bioskopu, pre 6-7 godina sigurno. I pošto je zvuk bio loš, stolice ishabane i neudobne, okolo neki klinci bez trunke znanja o ponašanju u takvim prilikama, nisam ostala do kraja. Isti film sam iznajmila u video-klubu i odgledala kod kuće na miru. Ipak, bioskop je bioskop i taj osećaj ne mogu da zamene ni najbolji televizori ni najbolje, u kućnoj varijanti spremljene, kokice.
Čekali smo i dočekali da bioskop ponovo postane deo života u Aranđelovcu – ovog leta je renovirana Dvorana “Park” bioskopsko/pozorišna sala – sada je tamo 375 novih, udobnih fotelja, podovi su zastrti nekim od onih “iglanih podova” i toplo je. Platno je manje, nešto kao montažno, tako da stoji na ivici bine i dovoljno je blizu publike. Pravo mesto za uživanje u filmu. Uz cenu karte od 300 din, prava stvar.
U ponedeljak, 16.12.2013., odem na večernju projekciju filma “Hobit – Šmaugova razaranja”. Ovo je prvi 3D film koji sam odgledala. I baš mi se dopao 🙂 Film je dobro urađen, bolje i od “Gospodara prstenova” a u tom istom stilu. Bolji su efekti, bolja fotografija, scenografija, još u 3D varijanti – super. Iako traje 150 minuta, nije problem odgledati ga. Uz svu onu uzdržanost pred gledanje prvog dela (čak sam razmišljala da uopšte i ne gledam) ovaj nastavak me je skroz “kupio”.
U našem bioskopu će biti još dve projekcije, danas u 17 i 20h, pa ako biste da malo uživate u filmskim čarolijama, eto predloga 🙂
