Na stručnom ispitu, posle deset godina

U Narodnoj biblioteci “Sveti Sava” radim od, sada već davne, često pominjane u različitim ružnim kontekstima, 1999. godine. Kao svim početnicima, prvi radni zadatak mi je bio sređivanje fonda. Pošto u fond sa knjigama slobodan pristup imaju i korisnici, leti se prave velika sređivanja i to je, ako se izuzme prašina, bolovi u rukama i leđima, najbolji način da naučiš gde se šta nalazi. Ili kako koja knjiga izgleda, što u mnogome kasnije olakšava rad.

Drugi veliki korak u priči o bibliotekama je polaganje stručnog ispita. Koliko god neko tvrdio da je to formalnost – nije. Ili da je to bespotrebno maltretiranje – nije ni to. Stručni ispit je prilika za sve one koji nisu učili ili studirali bibliotekarstvo (kojih je u manjini,  srednje bibliotekarske umrle zajedno sa Šuvarovkom, viših nema …) da se upoznaju sa istorijom pisma, knjiga i biblioteka, zakonima, informatikom, bibliografijama, bibliotekarstvom i (namerno sam ostavila za kraj) katalogizacijom (alfabetskim i stručnim katalozima).

Stručni ispit ima 7 predmeta od kojih je najveći akcenat na katalozima. Tokom instruktivnog seminara provode se dani u Narodnoj biblioteci Srbije učeći ovaj novi jezik, sa njegovim pravilima, simbolima, načinima rada. To znanje kasnije omogućava prepoznavanje sadržaja knjige na osnovu opisa koji je dat u CIP-u (ona kao tabelica na kraju ili ponekad i početku knjige) ili čitanja UDK broja, to ako ne radite na obradi knjiga.  A ako radite, ne mogu ni da počenem da pričam koliko vam onda treba ovakav seminar.

Pre 10 godina sam polagala stručni ispit za knjižničara (srednja stručna sprema) a juče i razliku do zvanja višeg knjižničara (VŠ). Razlika se sastojala u pismenom radu i pismenom polaganju alfabetskih i stručnih kataloga. Razlog ovog posta nije to šta sam ja uradila već dve sjajne žene koje su nam predavale i učile malim tajnama velikih majstora obrade knjiga.

Svetlanu Jančić upoznala sam još pre deset godina. Blaga, puna razumevanja, predusretljiva i pre svega veliki stručnjak u svom poslu, sve one koji su dolazili na predavanja naučila je, ako ništa drugo, osnovama i uputila na literaturu kojom mogu da se potpomognu ako dođu u situaciju da treba da obrade knjigu iako to nije njihov svakodnevni posao. Zbog svega toga,  ona osoba o kojoj se najviše priča tokom seminara, pred ispit a i kasnije, najčešće u superlativima. O njoj se kolegama koji posle vas polažu kaže: “Ne brini za kataloge, Svetlana je sjajna” 🙂

U ludnici oko otvaranja Internet odeljenja, ove godine sam propustila instruktivni seminar.  Žao mi je što je tako, jer pored aktivnog podsećanja svega o alfabetskim katalozima, propustila sam predavanja Ilinke Smiljanić, koju sam upoznala tek na konsultativnom delu seminara za stručne kataloge. Ilinka je vrlo energična osoba, odlično vlada temom o kojoj govori, podseća na ranije primere i ilustruje, diskutuje i tera na diskusiju,  ima smisao za humor i sve u svemu, neko koga vredi poznavati.  Od sada će i ona biti deo Svetlanine priče – ne brinite dok su njih dve tamo 🙂

Zajedničko za ove dve sjajne žene je to što bih volela da budem kao one – da i posle ko zna koliko godina rada u biblioteci i dalje volim svoj posao, da volim ljude sa kojima sarađujem pa imam želje i strpljenja da im iznova objašnjavam nešto što se meni podrazumeva i da i dalje imam energiju i želju da učim i napredujem u radu.