Tvrđava

Pamtim precizno i dugo. Mnogo toga, neprebrojive važne i nevažne stvari. Zbog ko zna čega, neka je to usud ili igra sudbine, ne sećam se ni jedne knjige pročitane u okviru školske lektire. Većine ostalih, pročitanih iz interesovanja ili zadovoljstva se sećam.

Takvo stanje stvari je dobro kada gledam predstave rađene po romanima. Onda sve posmatram kao prvi put, bez očekivanja i pretpostavki, predrasuda rekao bi neko.

Sinoć je u aranđelovačkoj dvorani Park gostovalo Kruševačko pozorište sa predstavom Tvrđava, u režiji Nebojše Bradića a po tekstu Meše Selimovića. Za razliku od nekih prethodnih predstava, ova nije ispunila salu bioskopa, ne znam da li zbog naslova, teme ili nečega drugog, ali šteta što ovu predstavu nije videlo još ljudi.

Radnja predstave je smeštena u bilo koje vreme negde na našim prostorima. Glavni akteri se dele na one koji imaju moć (stečenu nelegalnim putem, bar u osnovi) i stiču je sve više i one koji tu moć nemaju i sa svakim danom su manji, slabiji i potrošniji materijal za one prve. Uigrane kombinacije moćnih, za koje prepreke nisu ni sredstva ni ljudi, one slabe, neotporne i nesposobne za borbu u takvom svetu gaze bez milosti.

Predstava nije laka, ni relaksirajuća ali vredi je pogledati.