Tag: svakodnevica

Kolege iz informatike

Sistem malo radi a malo ne, zavisi u kojoj kancelariji.

Negde početkom aprila zakažem termin Jelici za predaju dokumenata za čuvenu ličnu kartu.  Znam ja da je bacanje vremena i para uzimanje nove lične karte koja će trajati do godinu dana (jer još uvak nema 16 godina) kad bi u oktobru mogla da izvadi “pravu” koja važi 5 godina, ali kako da promakne leto bez vožnje potencijalnog motora?!?! I malo mi je falilo da svašta sručim u lice službenici koja mi je sve ovo objašnjavala kad je rekla: “Tipično” (kad sam joj odgovorila na, po meni, suvišno pitanje “A zašto hoćete ranije da joj izvadite LK?” – šta koga briga zašto ja hoću šta hoću ) aludirajući valjda na to što ja svom detetu omogućavam neke stvari koje ona ne odobrava. Ili koje joj prave više posla, ne znam tačno.

Elem, sačekamo mi dati termin (juče, 10h) – kažem” m”i jer jedan roditelj mora da ide sa maloletnim detetom. Jelica izađe iz škole, ja sa posla i pravac policija. Kad tamo – ne radi SERVER. Ali su tu “kolege iz informatike” 😛 koje daju sve od sebe da se sistem pokrene. U magnovenju dvosatnog čekanja (jer ako ne sačekamo i odemo, treba da zakažemo novi termin, nego krajem juna…)  načujem da kod koleginice koja radi na pasošima sistem radi!?! Lepo pitam što se tamo ne prebace svi koji čekaju za lične karte ali mi (vrlo stručno 🙂 ) objasne da to ne može tako, već da bi moglo samo ako bi Jelica imala termin za pasoš pa da se tamo sve uradi i tek onda preuzme za LK.  Stvarno je bilo iluzorno da pokušam da joj objasnim da (po mom mišljenju) nije bitno gde uđu podaci u mrežu (bar kod nas na poslu nije, ne znam za komplikovanije sisteme) jer očigledno sve probleme rešavaju pomenute kolege.

Tako sačekasmo “kolege iz informatike” i u 12:15 sve je bilo gotovo. Konačno.

“Novinari” i “urednici”

UVEK sam odlično sarađivala sa svim ekipama lokalnih stanica, tako da me je ovakvo ponašanje baš, baš izvelo iz takta, razljutilo kako odavno niko nije.

Danas je u NB “Sveti Sava” održano takmičenje u izražajnom čitanju za mlađe razrede osnovnih škola. Drugi deo takmičenja, za treći i četvrti razred, počeo je u 12 sati.

U 12:15h u Biblioteku je došla ekipa iz lokalne TV Sunce da snimi takmičenje. Ljubazno im kažem da su zakasnili i da takmičenje ne može da se prekida, već da mogu da sačekaju kraj i da snime prilog. U pomoć priskoči i kolega, koji im još ljubaznije objasni da mogu da ostave broj telefona ako ne mogu da čekaju, da ih pozovemo kada budu mogli da uđu u čitaonicu gde se takmičenje održavalo. Nastavili su da razgovaraju sa kolegom tako da, zauzeta nekim postom za sajt Biblioteke, nisam ni obratila pažnju kada su otišli.

Da ne gnjavim dalje, uglavnom, gospođica (ili gospođa, šta god) “novinarka” svome uredniku je javila da sam im ja ZABRANILA da snime takmičenje a gospodin “urednik” je rečnikom koji ne da ne bih ovde navela nego ga ne bih upotrebila ni na takmičenju za najvulgarniju rečenicu, zvao direktorku i urlajući protestvovao zbog te, da kažem zabrane… Možete misliti dalje lanac reakcija.

Stvarno ne znam šta “novinari” lokalnih TV stanica u AR-u daju sebi za pravo i po kom osnovu? Ako su oni “novinari” nismo svi mi organizovali takmičenja, književne večeri, pozorišta, sportske događaje i slično  da bi oni mogli da naprave prilog već je to deo njihovog posla – da prate šta drugi ljudi rade. Da ne pominjem da su debelo zakasnili na početak takmičenja (što bi rekla jedna moja drugarica, ako te nema 15 min od zakazanog termina ti nisi zakasnio već nisi došao …) dakle opet ne rade posao kako treba. Čak i ako imaju manjak kamera zbog čega navodno kasne, to nije naš problem već opet način na koji oni (ne)rade svoj posao.

I da li su stvarno očekivali da mogu da uđu u sred takmičenja (bez obzira da li je to pauza kada niko ne čita) – to je takmičenje dece kojoj je dovoljno velika frka jer su u nepoznatom prostoru, pred nepoznatim ljudima, samo im još fali TV ekipa koja upada … , da mogu da snime čuveni “prilog”  naravno iz sredine sale ne brigajući smetaju li kome a da potom odu onako nepristojno kako inače rade na svim prilikama kod nas u AR,  u pola rečenice gostiju pakujući kamere i odlazeći dalje.

A da ne pominjem reakciju “urednika” … bojim se i da počnem da komentarišem, jer ko zna gde bi me to odvelo.

Od kada radim u biblioteci (a tome ima skoro 10 godina) UVEK sam odlično sarađivala sa svim ekipama lokalnih stanica, tako da me je ovakvo ponašanje baš, baš izvelo iz takta, razljutilo kako odavno niko nije. Prebaciti odgovornost za svoju neorganizovanost i nemogućnost dolaska na vreme na nekoga ko je bio tu igrom slučaja (svako od nas bi uradio baš ono što sam ja uradila – rekla im da sačekaju) je stvarno nečuveno.

U slučaju da im nije bilo objašnjeno i naglašeno da na takmičenje ne mogu da uđu, već da mogu da snimaju pre ili posle, npr. kada komisija dodeli nagrade ili već šta, onda se izvinjavam na grdnjama ali njihov modus operandi zaista je ovakav kakvim sam ga opisala.

Malo i ja o Facebook-u

Sve je pitanje mere.

Sve u životu ima svoje dobre i loše strane. Ako dobre strane mogu da kompenzuju one loše, to je optimalno rešenje 🙂 u suprotnom, sve treba preraditi.fb-logo

Poziv za FB sam dobila pre više od dve godine, od kume koja je tada živela u Nemačkoj. Kako je sve bilo na nemačkom nisam se ni potrudila da proniknem o čemu se tu radi. Više se i ne sećam kada i zbog čega  sam  postala deo te “socijalne mreže”.  U prvih nekoliko meseci sam se “pojavljivala” jednom u nekoliko nedelja, a onda kako se širio broj mojih prijatelja sve redovnije.

Pratim po različim medijima uglavnom ružne priče o FB-u i njegovom uticaju na omladinu i društveni život uopšte. Slažem se, ima tu mnogo lošeg ali …

Da opet krenem od Kulina Bana … često se može čuti/pročitati kako prekomerna upotreba računara od dece stvara gojazne, asocijalne osobe i kako sam “ja kad sam bio (bila) tvojih godina po ceo dan bila napolju i igrala se ovoga i onoga sa društvom. Svi smo se lepo družili a ti samo sediš za računarom i tako komuniciraš sa ostalima koji su isti kao ti”.  Sve to stoji, ali ja kao neko ko mnogo voli nove tehnologije ne mogu da kažem da bih (da sam imala izbor) u doba kada sam bila tinejdžer, odabrala livadu spram računara i interneta. Tj. znam da sam birala računar 😀 samo tada nije bilo interneta kod nas.

Elem, taj čuveni Facebook, koji kao zamađijane drži klince (a i starije) ispred monitora ima dobrih strana. Naročito ako prijatelje ograničimo na one koje stvarno poznajemo. Znam da je klincima mnogo interesantnije da prihvataju prijateljstva onih koje ne poznaju ali ako se roditelji samo malo unesu u život svoje dece, razgovorom i dovoljno dobrim razlozima mogu da utiču i na to. Uostalom, FB ubrzava život.  Sve se dogovori preko neta a onda je uživo sve mnogo jednostavnije. Doduše istovremeno oduzima onu čaroliju prilaženja onoj koja ti se sviđa (ili iščekivanja da onaj kome je poruka poslata preko najbolje drugarice priđe), gutanja knedli pri svakoj sledećoj rečenici uz pomisao “Uh, kakve ja gluposti govorim” i još mnogo toga, ali takav je savremeni svet – brz.

Čitava ova priča je u stvari zbog nečega lepog što nosi FB – u skoro stalnom sam kontaktu sa dosta mojih prijatelja koji ne žive u ovoj zemlji ili u mom gradu. A oni koji su i dalje ovde, a  i na FB-u su, na ulici (kao i ja njima) mi se javljaju uz mnogo srdačniji osmeh nego ranije. FB može i da zbliži ljude. Sve je pitanje mere.

Poslovna tajna ili radio Mileva?

Poslednjih godina naša mala namučena država uporno pokušava da se“vrati“ u Evropu iz koje je, nepravedno i ničim izazvano, prognana još početkom devedesetih godina. I svi samo o tome pričaju, kako do statusa kojim će nas ponovo priznati delom civilizacije. Pitanje koje se nameće, a o kome se ne priča baš tako javno i glasno, je :“Koliko su naši ljudi spremni da se ponašaju po pravilima koja su, u tom civilizovanom svetu, nešto što se podrazumeva?“.

Ova priča počinje u malom gradu, kakvih kod nas ima prilično a i delovi većih gradova su im vrlo slični. U opštoj pomami za kreditima i mogućnostima koje oni pružaju, malobrojni radnici jedne firme rastrčali su se u potrazi za žirantima i sličnim potrepštinama. Visina kredita koji svaki može da dobije je nešto o čemu se (u toj civilizovanoj Evropi kojoj stremimo) ne pita niti govori, možda samo o broju rata i kamatama. Jedan od pomenutih radnika, po meni već pomalo bolesno, uporno pokušava da sazna sve do najsitnijih detalja, ne libeći se da direktno pita sve koji su i pomenuli da bi, možda, probali da dobiju neki kredit: “A jesi li predao/la sve papire?“ ili „Koliki su ti iznos odobrili?“ ili, možda, „Koliko rata?“. Drugi radnici su odolevali navalentnim pitanjima kako je ko mogao i znao: neko ćutanjem, neko poricanjem a neko i preciznim odgovorima. Sve dok…

Jednog dana taj navalentni radnik krene u banku pomenutim poslom, i to pravo kod direktora u kancelariju (jer on sve konce drži u rukama). I tamo, iz prve ruke, dobije sve informacije o uslovima kreditiranja, načinu popunjavanja dokumenata a i ono što ga je najviše zanimalo: kada je, i iz koliko puta, jedan bezobrazno ćutljivi kolega iz njegove firme, predavao dokumenta, kolika će biti visina kredita, kamata, rate i sve ostalo. Pa i da je još neko predao papire, ali se pomenuti direktor (koji bi trebao da čuva poslovne tajne koliko i lekar svoje u najmanju ruku) trenutno ne seća tog drugog imena i detalja a i papiri mu nisu tu da sve na licu mesta proveri i prosledi dalje!!!

Mislim da je svaki komentar suvišan. A vi?