Bebika

Rođena 8.07.1972. kao Danijela Vesić, viši knjižničar na Pozajmnom odeljenju NB "Sveti Sava" u Aranđelovcu. Volim lepe reči, tonove i pesme. Majka, tetka i rekreativac.

Dec 022018
 

Jeste li čuli za “Perpetuum Jazzile”? Ja nisam, do pre nedelju dana… šta ću, neobaveštena sam, ali se popravljam.

Igrom slučaja sam pomenula suprugu kako mi se negde pojavila reklama za koncert Željka Joksimovića, koji smo još prošle godine hteli da čujemo, i on mi kaže da je čuo najavu za odličan slovenački hor koji gostuje u Sava centru (krug asocijacija je neverovatan 😉 ). Proverim, ima karata, kupimo on-line i eto zabave za subotu uveče.

Bilo je to veče za uživanje, dva sata sa osmehom – Perpetuum Jazzile je A kapela hor (pevaju bez pratnje instrumenata) ali ja to nisam ukapirala dok jedan od članova to nije i rekao, jer svojim glasovima imitiraju instrumente. Baš sam uživala u svakom momentu – sve pesme koje su izveli su odlično obrađene, u sjajnom ritmu koje pevači prate pokretima, tako da sam imala utisak da se i oni sjajno zabavljaju. Pored toga, pošto ranije nisam čula za njih, nisam znala šta mogu da očekujem pa je i taj efekat iznenađenja imao svoju draž.

Jedan od najjačih utisaka večeri, pored nekoliko pesama koje stvarno volim, što domaćih, što stranih, je i imitacija kiše i grmljavine – čak sam na trenutak zatvorila oči i stvarno imala utisak da je svuda oko mene kiša. Neverovatno.

Dakle, ako imate priliku, svakako idite na neki njihov koncert. Ako ne, poslušajte koju pesmu na YouTube ili gde god. Naravno, ukoliko volite takvu muziku, ja ih preporučujem od srca.

 

Nov 162018
 

Prijatno sam se iznenadila kada sam čula da u naše bioskope stiže drugi deo filma “Fantastične zveri i gde ih naći” jer ga nisam očekivala ovako brzo. Uglavnom, od juče je u beogradskim bioskopima a kako sam imala nešto dogovoreno za juče u Beogradu, eto me/nas 😉 u bioskopu.

Grindelvaldovi zločini počinje negde 1927. godine, mračnom slikom zatvora u Americi gde je zatočen još mračniji čarobnjak Grindelvald (oodličan, sjajan Džoni Dep). Naravno, Grindelvald beži i počinje potera za njim. U međuvremenu, Salamander se ko zna koji put pojavljuje pred komisijom Ministarstva magije ne bi li dobio dozvolu da ponovo putuje – dozvola mu je ukinuta posle haosa u Njujorku, opisanog u prvom delu filma. Pošto ne odustaje od nekih svojih uverenja i ne pristaje na uslov, dozvola mu nije odobrena ali on uskoro, posle razgovora sa Dambldorom (Džud Lou, isto odličan, mada na prvi pogled se iznenadih kad ga videh) krišom odlazi na put. Neizostavni saputnik je opet sa njim, Normalac Džejkob koji traži svoju ljubav Kvini i avantura se seli u Pariz.

Neću više da otkrivam detalje, pošto je film tek stigao u bioskope, ali moram da kažem bar nešto –  očekivala sam drugačiji kraj, kao u serijalu HP – znamo da ima još nastavaka ali to je to za sada. Ovde se film završava skoro na pola priče, tako da je neophodno odgledati i sledeći nastavak.  Zveri ima mnogo manje nego u prethodnom delu, mada su one kojih ima zaista odlično urađene, ali  je priča fokusirana oko čarobnjaka i veštica čija imena i dela kasnije provejavaju kroz život i školovanje Harija Potera.

Nije da nisam zadovoljna, uživala sam u filmu, skoro isto kao u prvom delu. Svakako pogledajte, ako ništa, da donesete svoj sud. I obavezno u bioskopu, film je baš za velika platna.

Nov 132018
 

Imam drugaricu/koleginicu koja oduvek čita, mnogo voli da čita i pravi sjajan odabir knjiga. Ničim izazvane, nas dve smo ušle u neku blago mazohističku verziju one tinejdžerske igre “istina ili izazov” bez istine, gde je najveća fora odabrati par knjiga koje ćemo čitati (jednu ona, jednu ja) a koje se van izazova ne bi nikad, ali NIKAD našle na našim listama čitanja. I eto meni Bačićke…

Dugo me nije zanimalo šta Jelena Bačić Alimpić ima da kaže (napiše) u svojim romanima a posle čitanja knjige “Pismo gospođe Vilme” sam videla koliko sam bila u pravu. Ne znam šta tolika publika vidi u svim njenim delima, ali ja jedva pročitah. Da se razumemo, čitala sam svojevremeno i ljubavne vikend romane koji se kupuju na kioscima, nije da samo čitam neku visoko ocenjenu i nagradama ovenčanu literaturu, dakle, vrlo sam otvorena kao čitalac, probam pa dam sud ali.. Nije da je mnogo dosadno, nije da ne bi moglo da bude drugačije možda čak interesantnije nego je sve preterano – kad je lepo, prelepo je, kad je tužno, pretužno je i sve tako. Novi Sad je, na primer, toliko lep, divan, čaroban grad prepun istorije (što stvarno sve jeste, slažem se) da malo koji grad u USA može da mu parira, eto možda Vašington, al’ za malo. Ili je ta gospođa Vilma toliko lepa, da lepo nemam sa kim da je uporedim. Malo se autorka ponavlja, možda zamišlja svoje čitaoce kao zaboravne, ali meni stvarno ne treba stalno podsećanje da je glavni lik profesor i da je zbog toga načitan ili rasejan ili šta god. Rečenice nisu ostavile neki trag jer su najčešće pretrpane epitetima kojima valjda treba da se pojača doživljaj, pa mi se nešto nisu urezale u pamćenje, osim onih u kojima pominje neke “obične ljude, koji žive svoje obične živote” a par strana kasnije “male ljude, koji žive svoje male živote”… I šta to uopšte znači? Da je ona tj. glavni lik neobičan? I živi nekakav veliki život? I sve tako, ne mogu da se podsećam i nerviram. Da ne pominjem da svako malo nabacuje citate tek valjda da naglasi da vlada literaturom.

U svakom slučaju, ako ne morate – nemojte da čitate ovako nešto 😛

P. S. Ako je za utehu moja drugarica je ovoga puta čitala neki roman Vesne Dedić 😀

 

Nov 132018
 

Margaret Etvud (Margaret Atwood) je davne 1985. godine napisala roman “Sluškinjina priča” sa kojim sam se ja srela nešto kasnije, posle 1999. kada sam je videla u Biblioteci. Naslovna strana mi se nije nešto dopala a pogotovo mi je kratak sadržaj bio bzvz, tako da je nisam ni pročitala (do skoro).  Na osnovu opisa sam pretpostavila da je neka svojevrsna naučnofantastična priča i to je sve.

A onda se 2017. Brus Miler dosetio da napravi seriju po ovom romanu i serija me potpuno oborila s’ nogu. Gledala sam je tokom ovog proleća i leta i dugo je to bila tema koja me je opsedala. Naravno, tada sam pročitala i knjigu koja je samo dobra osnova za seriju, detaljniju, sa više opisa i zbog tih detalja nekako strašniju nego što je knjiga.

Priča je sledeća – u USA u nekom trenutku u budućnosti (što je naša sadašnjost, sa aspekta osamdesetih) na prevaru, posle više nameštenih, dobro organizovanih terorističkih napada, na vlast dolazi hrišćanska ekstremistička grupacija, izglasavanjem nekakvog zakona u Kongresu. USA postaje Gilead kojim vladaju odabrani, doslovce po pravilima iz Biblije, dok su svi oni koji se ne slažu sa njihovom politikom – ili nisu iste vere, ili su u istopolnim brakovima ili su naučnici ili šta god a da nisu deo vladajućeg aparata – kažnjeni. Muškarci su ubijani vešanjem i ostavljani da vise na gradskim zidinama a žene, kojima su uskraćena sva prava počev od čitanja i pisanja, su odvođene u logore da čiste nuklearni otpad i umiru u najstrašnijim mukama, ukoliko ne mogu da rađaju. Čudo života se poštuje iznad svega, zbog enormno visoke stope steriliteta pa se žene koje mogu da rađaju obučavaju u kampovima, potpuno ih lišavaju svega ličnog (čak i imena) i raspoređuju po kućama odabranih, dok ne rode naslednika posle niza silovanja koje doživljavaju i to su Sluškinje.

Mene je potpuno zatekla činjenica da to nije nikakva nemoguća verzija budućnosti (setite se samo života u Avganistanu šezdesetih godina prošlog veka a znamo kako se sada živi tamo) i da je dovoljno da postoje ekstremisti koji imaju neku svoju verziju stvarnosti ka kojoj idu, bez obzira kakvom se ta stvarnost činila svima ostalima. Činjenica da je digitalizacija (u izvornoj priči povlačenje gotovog novca iz opticaja i prelazak na kartice) dovela do mogućnosti da se ženama jednim potezom zamrznu računi a da se ubrzo sve one ostave bez posla, dugo mi je bila u mislima kao jeziva moguća stvarnost.

Za sada ima dve sezone, treću očekujem na proleće a ako se sa njom ne završi serija, ja je dalje neću gledati. Prve dve sezone su baš dobre, ali je već vreme da se polako završava priča.

U svakom slučaju preporučujem. Ako ništa, da se malo i vi plašite budućnosti…

 

Nov 062018
 

Toronto se nalazi na obali jezera Ontario, najmanjeg u nizu 5 velikih jezera ali ipak povelikog 🙂 Za razliku od nekog drugog grada, zaista ima izgrađenu zonu pored obale (Waterfront) u kojoj se 21. oktobra održao maraton.

Mapa polumaratonske trase

Putovanje koje smo započeli još 5. oktobra približavalo se kraju a za finale smo ostavili ovu trku – ona je i bila razlog zbog kojeg smo ostali nekoliko dana duže u Kanadi, tzv. 3 u 1 😉 U petak, 19. oktobra smo otišli da pokupimo brojeve, majice i ostalo. Mislim da ne treba da naglašavam da je sve bilo dobro organizovano, uz osmehe, dobre želje za trku i priličan broj učesnika, iako smo otišli malo posle otvaranja. Usput sam kupila i neke GU gelove, jer nisam mogla da nađem Isostar, pa ko velim, bolje išta nego ništa… ostatak dana smo proveli u šetnji, razgledanju, uživanju u gostima.

Maratonska i polumaratonska trka su počinjale u nedelju, od 8.45, pa po zonama, naravno. Svih prethodnih dana je bilo fino i toplo, ali je tog dana zahladnelo pa je ujutru bilo oko 2°C, sa efektom vetra -1°C. Ali sunčano, što je u stvari bilo idealno vreme za trčanje. Staza odlična, široka i ravna, sa neznatnim uzbrdicama, prolazila je kroz centar grada, kroz Kraljičin park (Queen’s park) i pored značajnih građevina, tipa Gradske skupštine, ROM muzeja i na kraju do jezera i nazad do Trga Nejtana Filipsa (sam centar, kod Gradske skupštine).

Uz svu hladnoću, mnogo volontera i stanice za okrepljenje na 3.5 do 4 km, bila sam jako zadovoljna organizacijom. Što se mene tiče, trčla sam nekako lako, bez opterećenja i muke, bar prvih 10 km. Onda sam počela da se umaram, ali su tu bili gelovi i sporadične deonice pri okrepnim stanicama kada sam hodala – i da se odmorim a i da se ne okliznem. Vreme je bilo stvarno idealno za trčanje, mada sam ja zbog vetra stavljala i skidala kapu i rukavice, ali nema veze, čime drugo da se zanimam dok trčim. Publike nije bilo mnogo i potpuno razumem zašto nije na takvoj temperaturi, ali su oni koji su bili stvarno pomagali. Bilo je dosta šaljivih transparenata koji baš okrepe (“Looks like too much effort for a free banana!”, “Legal weed on the finish”, “If Donald Trump can run, so can you”…)

Sve u svemu sjajna trka, staza takođe i na kraju (iako je opet moj sat pokazao 500 m više nego 21.1 km) moje do sada najbolje vreme 😀 2.17.49. HA! 😀 Zaboravila sam da pomenem da je ovo moj PETI polumaraton i tek sam zbog toga zadovoljna postignutim vremenom 😀