Dobila sam e-mail (hvala Majena :-* ) sa ovim lepim tekstom, pa rekoh da ga podelim sa vama. Ima dobru priču i poentu, možda je i znate (čini mi se da sam je i ja ranije čitala) ali ne mari da se obnovi gradivo

***

Profesor je stajao na času filozofije pred grupom studenata i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku praznu teglu, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju kamenčića i sipao u teglu. Blago ju je potresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se  smejali. “Sada?” pitao je profesor dok je smeh zamirao. “Hocu da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari  kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su one stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.

Isto važi i u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za one važne i velike stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18 godina. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.”

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta  predstavlja kafa.

Profesor se nasmejao: “Drago mi je da ste pitali. Nju sipam da bih vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem”.

Voda je supstanca od koje smo sazdani (75%+  našeg tela je voda) i od koje nam život zavisi. Vodom je pokriveno 70.6% površine Zemlje i od presudnog je značaja za sve oblike života na njoj.  Čista voda za piće je od najveće važnosti kako za život ljudi, tako i za život svih ostalih bića ali je iz sekunda u sekund ima sve manje jer se mi bahato ponašamo prema prirodi.

Nešto što bi svakome trebalo stalno da je na umu, napisala sam još 2007. I da se ne bih ponavljala možete da pročitate post Čija je voda?

Mislite o tome

Blog Action Day 2010

U jeku završnih priprema za BlogOpen 2010. došlo je vreme da se pripremam i za Blog Action Day 2010. koji je, kao i prethodnih nekoliko godina, zakazan za 15. oktobar.

Za one koji ne znaju, Blog Action Day je dan kada svi blogeri koji se prijave, iz različitih zemalja i koji se inače bave različitim temama, pišu na zadatu (već ranije izglasanu) temu. Ove godine to je VODA (water) pa pošto svi znamo koliko je važna za naš život, pozivam sve zainteresovane da se priključe. Nije teško, ne traži mnogo vremena a možda donese rezultate u podizanju ekološke svesti ljudi.

U svakodnevnom ludilu koje nas okružuje, uglavnom diktirano potrebama ali i, koliko god to bilo neporavdano, pitanjem prestiža, sve češće zaboravljamo šta je u životu važno, u stvari, šta je najvažnije.

Najvažnije je ZDRAVLJE. Fizičko, isto koliko i psihičko, jer bez njih ništa nije kako treba.

Svi to znamo, svi tako mislimo, ali se ne ponašamo tako. O tome se govori kada se dogodi nešto strašno, kada se neko razboli ili prerano ode iz ovog kolektivnog haosa u kome je čitava planeta, pa i ovaj njen mali deo, Srbija.

Tako i ja. Volim da mislim da vodim računa o tome šta jedem, koliko se rekreiram, koliko spavam i koliko eskiviram stres. Ipak, uhvatim sebe da produžim spavanje za desetak minuta jer sam prethodne večeri dugo ostala budna, pa onda idem kolima na posao umesto da prošetam, da ne odem u teretanu zbog nekih sasvim (ne)opravdanih razloga i da ukradem od same sebe neki kolač, parče torte ili čips. A onda me nešto pomeri i razmislim koliko su važne stvari koje me brinu ili loše utiču na mene.

Zdravlje je najvažnije. Mislite o tome. Svakoga dana, u trenucima kada se nervirate ili kad god. Pokušajte da smanjite nerviranje, negativnu energiju i sve ono što vam upropaštava život.

Mladen Žic, nastavnik gitare u Nižoj muzičkoj školi “Petar Ilić” u Aranđelovcu, koji je juče umro u Podgorici od posledica infarkta razlog je pisanja ovog posta.

Žao mi je da je jedan mladi,  talentovani i ambiciozni gitarista tako rano otišao na neka, bar se nadam, zelena polja.

E, što sam se malopre iznervirala…

Dolazi koleginica iz dečijeg dispanzera, gde je posle pregleda spec. ORL, njenoj ćerki (dete je školskog uzrasta, dakle kategorija dece čije bi lečenje trebalo da pokriva zdravstveno osiguranje ili bar nekim većim delom) prepisano 5 injekcija longacepha koji se kupuje. To košta nekih 4.000 din i nije uopšte malo, naročito kada se zna da nama (opet) kasne plate, ovoga puta tri dela (poslednji put smo primili novac sredinom februara). Plus 4 komada Lemon-solu (urbazon) koji je, ne znam zašto, prepisan detetu sa jakom upalom grla a najčešće se daje osobama koje imaju problema sa disanjem, i još po nešto. Total 5.100 RSD.

I šta bi bilo da ona nije imala da plati? Da li bi išla ponovo kod lekara i tražila neki drugi lek, koji možda ne bi imao nikakvog efekta? Ili…? I šta uopšte rade ljudi koji nemaju novac za lečenje dece, naročito kada je neka teža bolest u pitanju? I zbog čega se svima nama odbija od plate neki procenat za zdravstveno i socijalno osiguranje, zbog jedne bočice Febriceta, amoksicilina i sličnih, inače prilično jeftinih lekova u odnosu na druge?

Kad moja ćerka dobije od svog lekara u Kragujevcu (Zoran Simonović spec. pedijatar i alergolog) npr. Hemomycin, ja sa tim receptom u kragujevačkim državnim apotekama dobijem lek uz neko sitno učešće. Pregled sam platila lekaru, on ima ugovor sa Apotekarskom ustanovom i gotova stvar a ne ovako, plaćaš a ne dobijaš skoro ništa.

Još samo da pomenem da su mojoj deci, lekari iz DD, kada su poslednjih par puta bili nešto bolesni obavezno prepisivali Amoksicilin. Valjda je najjeftiniji, ima ga u apotekama i treba potrošiti zalihe.

Pamtim puno toga, i ono što treba a i ono što ne treba. Puteve mojih asocijacija ne bih, i da hoću, umela da objasnim. Uglavnom, kada o nečemu čitam/slušam na to me kasnije podseća sve i svašta.

Izlazim juče iz prodavnice a pravo ispred mene prolaze dve klinke (čitaj 17 do 20 god), ne zna se koja je mršavija i neprikladnije obučena za jučerašnji hladnjikavi dan. Crnokosa, bliža meni, klima glavom i potvrđuje reči na kratko ošišane plavuše koja kaže: “A u njima su mi tako debele butine, da uopšte neću da ih nosim!” Pri tom steže svoje butine koje ni u dvoje farmerki ne mogu da dostignu debljinu mojih listova i pokazuje kao corpus delicti to o čemu govori.

I tako se ja setim Atajlo i njenog članka 9:0. E, sad u tom članku ona kaže (i ja se slažem) da treba svima onima koji imaju višak kilograma da kažemo da o tome ne brinu jer to nije LEPO već jer to nije ZDRAVO, ali sam ovoga puta htela da kažem da treba i onima, kojih je svakoga dana sve više, reći da biti MRŠAV nije ni lepo ni zdravo. To što su anoreksične menekenke i glumice pojam lepote i uspeha po kriterijumima raznih “modnih” ili “glamur” časopisa, ne znači da to stvarno i jeste tako. Ako uzmemo u obzir da kamera dodaje 5 do 10kg, ono što nama sa ove strane ekrana izgleda ok je u stvari kost i koža, a taj izgled se ne postiže ni prirodom ni vežbanjem već samo gladovanjem. A to ne valja.