Mogla bih da napišem podugačak post ali bolje ovako, da ne gnjavim. Navešću samo neke činjenice i onda sami stvarajte utiske:
Toliko.
Već više od dve godine koristim usluge VIP mobile Srbija. Od toga, dve godine imam dva ugovora. U početku sam bila zadovoljna telefonom, cenama i uslugom generalno. Doduše, bilo je delova zemlje koji nisu bili baš najbolje pokriveni signalom (između ostalog, dve-tri tačke kod mene u kući :-/ ) ali sve u svemu, bila sam mnogo zadovoljnija nego dok sam imala 064 broj. A onda …
Onda mi se dogodilo isto što i Milanu Veljkoviću (evo njegove priče na Zubaricinom blogu) i Dejanu, samo što su u pitanju bile znatno manje cifre i ne u romingu nego u domaćem saobraćaju (prekoračenje prosečne potrošnje), pa sam plativši ih, brzo aktivirala broj. To je bilo u oktobru 2011. Već tada su počeli da naplaćuju proviziju od 25 dinara (sada je 50) za plaćanje računa u poslovnicama što je opasno počelo da mi ide na živce, ne radi se o 25 din već o osećaju da nas čerupaju kako god stignu. I eto i ovog septembra…
U nekom trenutku odlučili smo da se svi porodično opredelimo za jednu mrežu i odabir je pao na Telenor. Zbog toga sam, negde u septembru, svratila u VIP-ovu poslovnicu da proverim kada mi ističu ugovori. Dobila sam odgovor da nikako ne mogu da mi daju tu informaciju!!! već da moram da zovem call centar (taj poziv se tarifira 10 din nakon uspostavljanja veze) što je, verujem, jedini razlog zbog koga me upućuju na call centar. Pozovem, kažu datume, upišem i tako se to završi. Pre nekog vremena ustanovim da ne znam gde sam zapisala i opet pozovem, opet kažu, zapišem – 21.12.2012. i 17.2.2013.
19.12. odem u VIP poslovnicu i pitam za proceduru za prenos broja u drugu mrežu. Kažu: “Treba samo da istekne ugovor i da odete u tu drugu mrežu i dalje će sve oni da urade”. Platim račun i odem u Telenor. Oni kažu da treba iz VIP-a da donesem broj SIM kartice i PUK kod. Ostavim ja to za taj 21. kad ističe ugovor i odem. U međuvremenu se dogovorim sa sinom (to je ugovor za njegov telefon i broj) da ne prenosimo broj već da samo uzmemo novi ugovor, tek da zaobiđemo komplikovanu proceduru i ono što me strašno nervira – snimljenu poruku koja se čuje izvesno vreme kada pređete u novu mrežu: “Korisnik je promenio mrežu” ili kako već.
21.12. – krenem u Telenor i tek onako, svratim u VIP da još jednom proverim da li sam free. I onda saznam da moram pismeno da podnesem zahtev za raskid ugovora koji je ISTEKAO tog dana! Poludim, naravno – jer ugovor koji je istekao više ne važi, ne vidim kakav zahtev. Službenik objasni da je period za raskid ugovora 1 mesec i da ću biti VIPfree negde 9. februara. Kako mi je 9.2. mal’ više od mesec dana od 21.12. dobijem odgovor da se tada završava obračunski period i da tek onda prestajem da im plaćam usluge. I da oni pri sklapanju ugovora naglase da je potrebno sačekati mesec dana da se ugovor raskine (naravno to stoji i u ugovoru, koji ja nisam pogledala te dve godine). K’o da se ja sećam šta su mi rekli pre dve godine.
Znam ja da sam svraćala da pitam za nešto drugo (prenos broja) i da sam kad sam zvala call centar pitala za datum isteka ugovora, ali zar neko nije mogao da kaže ili da pošalje sms mesec dana pre isteka ugovora sa informacijama. UH!@#%grrrr!
Tek mi je sad drago što više neću da budem njihov korisnik!
Često mi se dešava da u navali novih pojmova ne znam kako šta (tačno) da napišem. Najčešće kada su u pitanju skraćenice stručnih, akademskih ili naučnih zvanja, po Bolonjskom sistemu.
I evo, da ne lutate, najbolje da pogledate ovde i nađete šta vam treba 
Već sada daleke 2007. godine u Aranđelovac je uveden parking sistem. Uz veliko protivljenje građana jer je posao dat privatnom preduzeću, iako je sličan sistem mogao da se napravi u okviru gradskog komunalnog preduzeća, uz mnogo komešanja, prepričavanja, nagađanja o izakulisnim radnjama, bilo je onako kako je aktuelna vlast potpisala. Ugovor je napravljen na 20 godina, gde se parking-servis obavezuje da daje neki procenat naplaćenih parkinga opštini i da uloži nekih 200.000€ za to vreme, uz kaznenu klauzu da se, ukoliko redovno ne ispunjava obaveze, ugovor skraćuje za po dve godine. Sve u svemu, devet godina mogu da rade da ne plate dinar, da se spakuju i odu. I…
Majstori su došli sa nekoliko kantica boje, obeležili parking mesta, čak i na parkingu ispred zgrade opštine finansiranom iz samodoprinosa građana (!!!), doterali pauk-vozilo koje svaki malo teži auto sumnjivo ljulja dok podiže i krenuli u akciju. Potpuno nelegalno i nelegitimno, podilzali su ispravno parkirana vozila, bez prisustva policije, samo zato što nisu imala AR table i nisu platila parking, čekali da istekne prvi sat parkiranja i u roku od minut pisali doplatne karte, pisali doplatne karte koje nisu kačili na vetrobrane… Sve uz amin opštine i revolt građana koji se ogledao u neplaćanju parkinga/kazni.
Tadašnja opozicija, sadašnja aktuelna vlast, je u svoje programe uvrstila raskidanje ugovora sa tim servisom i još mnogo toga. Posle izbora 2008. neko je negde konstatovao da ugovor nije dovoljno štetan po opštinu da bi bio raskinut i tako su oni ostali. Pošto su d.o.o. nisu mogli baš lako da se izbore (ne poznajem pravne začkoljice) sa naplatom zaostalih kazni ali… U nekom trenutku postali su Metroparking sistem (i dalje doo ali mnogo moćniji) i odjednom mogu sve. Mojoj svekrvi na koju se vodi auto koji najčešće vozimo su bez sudskog naloga, obaveštenja ili bilo kakvog zvaničnog dokumenta jednostavno “skinuli” sa penzije kazne koje nisu bile plaćene. Jednostavno je na čeku penzije pisalo “sudske obustave”. Mene su, kada sam ukucala pogrešnu zonu, ucenjivali da platim prethodne kazne da bi mi priznali reklamaciju i sada vrhunac bezobrazluka… Pre desetak dana sam, kucajući poruku za parking, greškom ukucala “000″ umesto “009″. Da postoji registracija sa brojem 000 pa da pomisli neko da je u pitanju prevara tipa kucam jednu poruku za dvoja kola i sl. već se vidi da je previd u pitanju. Meni je naplaćeno 30 din za sat parkiranja iako sam ukucala nepostojeći broj i NIJE mi uvažena reklamacija iako su oni dobili svojih 30 din za taj sat zauzimanja parking mesta. Iako, od tog nesrećnog slučaja sa skidanjem novca sa računa, redovno šaljem sms poruke za parking, reklamacija nije uvažena. Naravno, centrala je u Beogradu a nesrećnim aranđelovačkim službenicima je ostavljeno da se raspravljaju sa razjarenim građanima.
Sve ovo napisano je u cilju postavljanja jednog pitanja: znate li da neko drugo d.o.o. preduzeće može tako da se ponaša, jednostavno skida svoja potraživanja sa računa dužnika i da ne uvažava nikakve reklamacije čak i kada nisu oštećeni? Nemam reči za njihov bezobrazluk i gramzivost a tek za državu koja im je to omogućila….
Nisam pisala o tome kako je tekao proces za izradu moje biometrijske lične karte, računala sam da je bilo dovoljno što sam se tada nervirala pa rekoh da se ne nerviram opet dok pišem. Ali sada moram da ovo napišem, jer mi dođe da ujedam.
Mala digresija: prošle godine, negde u ovo doba godine, išla sam sa Jelicom (tada je imala nešto manje od 17. godina, dakle 16+) da potpišem zahtev za izradu lične karte. Ali, samo ja, dakle JEDAN roditelj.
Ovih dana krenemo u proces za Čedinu novu ličnu kartu (prim. LK koja je istekla je isto biometrijska i ima važeći biometrijski pasoš, urađen prošle godine). Pogledam na sajt (negde dole na dnu strane) a i već sam znala zbog sopstvenog iskustva od pre par meseci da je potrebno poneti izvod iz matične knjige rođenih (na uvid), važeći biometrijski dokument (pasoš), fotografiju 5x5cm i naravno uplate i to sve ukoliko se preuzima fotografija sa pasoša- nema zakazivanja, fotografisanja, “samo’ se sve preda na šalteru. Sve lepo spremim i pošaljem sina (trenutno ima 16+ godina, ) i muža da se bakću sa birokratijom. Negde oko podne, zove me muž tj. skoro pa reži: “Mora da se izvadi drugi izvod, na ovom piše da je oslobođen plaćanja takse, mora da bude onaj za koji je plaćena taksa i treba OBA roditelja da potpišu zahtev za izradu LK.”
Stvarno sam poludela, kao prvo Čedin izvod je onaj “trajni”, roze, uopšte nisam ni pogledala da li je taksa plaćena ili ne, te izvode sam izvadila prošle godine ne znam ni ja više zbog čega i ne shvatam, ako se uzima samo na uvid jer u bazi postoje svi njegovi podaci zašto mora da bude plaćena taksa - još jedan način da se uzme novac od naroda, šta li?!? Potpuni bezobrazluk. Kao drugo on sada ima 9 meseci manje nego Jelica prošle godine kada sam samo ja išla da potpisujem te zahteve ili šta već i ne razumem zašto sada treba da budu prisutna OBA roditelja iako na sajltu lepo piše: “roditelj” . Kao da smo svi mi okačeni negde i čekamo samo priliku da odemo u policiju na ludu zabavu! Baš sam poludela! Baš.
Koliko je teško uraditi redirekciju sa starog sajta na novi?
Ne znam šta je sa ovim aranđelovčanima, ali sve češće nailazim na situaciju da “stari” sajtovi ne rade (iako njih pretraživači vide) a da novi postoje ali ih pretraživači ne vide i do njih dolazite tek ako negde vidite novu adresu. Ispada da sam glavno zakeralo koje stoji sa strane i lovi greške ali stvarno je to tako. Primeri:
3. Sajt Smotre umetnosti “Mermer i zvuci” – direktan povod za ovaj post (mada već dugo planiram da ga napišem) bila je činjenica da je sajt Smotre www.mermerizvuci.com hakovan, kako sam već u prethodnom postu i rekla.
Ono što me je podstaklo da sve ovo napišem je da je aktivan sajt www.mermerizvuci.rs i da sam to videla na pozivnici koju sam dobila još pre neki dan (za otvaranje Smotre) ali tada uopšte nisam obratila pažnju koji je domen u pitanju, misleći da je “stari”. Naravno, pretraživanjem interneta sa “mermer i zvuci” kao i “smotra umetnosti mermer i zvuci” dobija se sajt sa .com nastavkom. Pretpostavljam da neko drugo pretraživanje može da da sajt sa .rs domenom, ali ovo su osnovni pojmovi koji treba da daju rezultat. Poučena dopisivanjem sa Smotrom na FB, u kojem su mi fino objasnili sa kojim pojmovima treba da uradim pretraživanje da bih dobila željeni rezultat (kad bi baba znala kad će da padne, ona bi sela…) tek da napomenem da treba da se postavimo kao prosečni korisnici interneta koji pretražuju po očiglednim pojmovima – ako u Google ukucate “bebika” dobije se ovo 
na prvom mestu
Pošto mi se mnogo sviđa naslov posta da ponovim i krenem odatle 
:
Imam brata da ga nema niko! Posle više od dve godine od kada sam nepažnjom izgubila stari domen www.bebika.com (detalji ovde) Dejan je uspeo da ga vrati i da uradi redirekciju na sadašnji. Tako da moje priče, zapažanja, komentare i ostalo možete naći na oba mesta (tj. sa www.bebika.com vas pretraživači prebacuju direk’no na www.bebika.net)
Eto. Da se zna koliko mi je fin, dobar, pažljiv, vredan i radan brat
Stigao mi je kružni mail. Ipak, poučan, tera na razmišljanje. I osmeh. Zato, da ne bih razmišljala sa li sam poslala svim svojim prijateljima ovu poruku, da im još jednom potvrdim koliko su mi važni u životu, evo tih reči ovde. (Unapred se izvinjavam ako je ovaj tekst deo nekog drugog teksta za koji treba ikakva dozvola za prosleđivanje i sl. a ja ta one znam).
Ako nađes vremena ovo pročitati, obećavam ti da ćes doći do prosvetljenja. Ono što je obuhvaćeno tekstom, naš je svakodnevni život.
Napisao Andy Rooney, čovek koji ima dar reći toliko puno sa tako malo reči. Uživaj.
Naučio sam: najbolja učionica na svetu pod nogama je starije osobe.
Naučio sam: kada voliš, to se vidi.
Naučio sam: ako mi samo jedna osoba kaže “ulepšao si mi dan” ulepšala mi je dan.
Naučio sam: usnulo dete u naručju najmirniji je osećaj na svetu.
Naučio sam: biti dobar mnogo je važnije nego biti u pravu.
Naučio sam: nikada ne treba odbiti detetov dar.
Naučio sam: uvek mogu moliti za nekoga, ako već nemam snage pomoći mu na drugi način.
Naučio sam: koliko god život od tebe traži ozbiljnost, svakome treba prijatelj sa kojim može da se glupira.
Naučio sam: ponekad je osobu dovoljno uzeti za ruku i razumeti je srcem.
Naučio sam: obične šetnje s ocem u letnjim večerima po kvartu kada sam bio dete, čuda su učinile za mene odraslog.
Nuačio sam: život je poput role toaletnog papira, što se više bliži kraju, brže se troši.
Naučio sam: dobro da nam Bog ne daje sve što tražimo.
Naučio sam: novac ne kupuje klasu.
Naučio sam: male svakodnevne stvari čine život tako izvanrednim.
Naučio sam: ispod svačije tvrde ljušture je neko kome treba poštovanje i ljubav.
Naučio sam: ignorisanje činjenica ih ne menja.
Naučio sam: kada planiraš da se s nekim izjednačiš, samo mu dozvoljavaš da te nastavlja ranjavati.
Naučio sam: ljubav, ne vreme, leči sve rane.
Naučio sam: najlakši način da postanem velika osoba je okružiti se drugima pametnijima od mene.
Naučio sam: svako koga sretneš zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom.
Naučio sam: niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega.
Naučio sam: život je grub, ali ja sam jos grublji.
Naučio sam: mogućnosti nisu nikada izgubljene; neko će iskoristiti one koje si ti propustio.
Naučio sam: kada u sebi skupljaš ogorčenost, sreća će otići negde drugde.
Naučio sam: da sam mami barem još jednom rekao da je volim pre nego je umrla.
Naučio sam: dvoje reči treba sačuvati mekima i nežnima, jer ćes sutra možda morati da ih pojedeš.
Naučio sam: osmeh je besplatan način da poboljšaš svoje izglede.
Naučio sam: kada te novorođeno unuče uhvati ručicom za mali prst, povezali ste se za celi život.
Naučio sam: svako želi živeti na vrhu planine, ali sva sreća i rast događa se penjući se na nju.
Naučio sam: što manje vremena imam, više posla napravim.
Svima vama. Obavezno pročitajte sve do zadnje rečenice.
Ovo je nedelja prijateljstva. Pokaži svojim prijateljima koliko ti je stalo. Pošalji ovo svakome koga smatraš prijateljem, uključujući i osobu koja ti je ovo poslala.
Ako ti se vrati, znaćes da imaš krug prijatelja.
SREĆNA TI NEDELJA PRIJATELJSTVA!!!!!! TI SI MOJ PRIJATELJ I TIME SAM POČAŠĆEN!
A sada ovo pošalji svim svojim prijateljima!! I porodici. I ja sam ovo dobio/la.
Dobila sam e-mail (hvala Majena :-* ) sa ovim lepim tekstom, pa rekoh da ga podelim sa vama. Ima dobru priču i poentu, možda je i znate (čini mi se da sam je i ja ranije čitala) ali ne mari da se obnovi gradivo
***
Profesor je stajao na času filozofije pred grupom studenata i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku praznu teglu, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju kamenčića i sipao u teglu. Blago ju je potresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. “Sada?” pitao je profesor dok je smeh zamirao. “Hocu da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su one stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.
Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi i u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za one važne i velike stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18 godina. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.”
Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta predstavlja kafa.
Profesor se nasmejao: “Drago mi je da ste pitali. Nju sipam da bih vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem”.
Juče, sa početkom u 11 časova, je u aranđelovačkom Domu omladine održan skup sa nazivom “Nacionalna strategija održivog razvoja – Uloga i značaj sprovođenja NSOR na lokalnom nivou”
Skup je imao dva dela – plenarni i radni. U plenarnom delu sve prisutne su pozdravili Zoran Rajević – načelnik Šumadijskog upravnog okruga i Vlada Gajić, predsednik opštine Aranđelovac. Posle njih je govorila Darinka Radojević, koordinator projekta iz kabineta podpredsednika Vlade za evropske integracije na temu: Pojam i značaj sprovođenja koncepta održivog razvoja.
Iako je tokom kasnijih izlaganja gospođa Radojević pohvaljena nekoliko puta zbog entuzijazma sa kojim radi svoj posao i velike predusretljivosti prema svima koji su je kontaktirali, njeno izlaganje je bilo daleko od interesantnog, čak se jako kratko zadržala na osnovnoj temi – pojmu i značaju održivog razvoja. Govorila je dugo, preopširno (oko 45 min) i suviše uopšteno – vrlo malo konkretnih primera i načina, osim nekih cifara koje se ne pamte dugo.
Iz meni nepoznatih razloga i prof. dr. Slobodan Milutinović, čije je izlaganje bilo planirano za radni deo skupa je govorio pre pauze (čitaj: u plenarnom delu). Tema: Uloga i obaveze lokalnih samouprava u održivom razvoju zemlje. I njegovo izlaganje je bilo preopširno, monotonija prezentacije par puta razbijena karikaturama ali sve u svemu čista teorija, opet bez konkretnih primera, zaključaka ili bilo čega korisnog za pamćenje.
Potpuno osveženje i prava zvezda skupa bio je Srđan Matović, lekar, član Gradskog veća Kragujevca zadužen za ekologiju, održivi razvoj i saradnju sa udruženjima. Njegovo izlaganje nije bilo najavljeno u pratećem materijalu ali bi bila velika šteta da nije govorio. Efikasnno je prikazao kako su se u Kragujevcu organizovali po ovom bitnom pitanju. Opisao je i koje su to konkretne akcije koje treba da se sprovode naročito kada je u pitanju edukacij stanovništva, posebno edukacija mladih. Evo i linkova koje možete da pogledate: Centar za održivi razvoj, Arhus Centar KG, Stakleno zvono. Između ostalog, g. Matović je vrlo efektno pokazao kako se rade prezentacije.
Posle pauze je počeo radni deo. E, sad, ja sam bila pozvana usmeno pa nisam pogledala program unapred a nisam ga ni čitala tokom prezentacija (mrzelo me da šuškam jer je sve bilo u papirnatoj kesi, mada uglavnom sve iščitam do detalja …) tako da sam ostala i dalje iako se radni deo odnosio na ulogu medija u celoj ovoj priči, pa su shodno tome predstavnici medija bili ti koji su to i ispratili ( i još nas nekoliko neobaveštenih). Da nije bilo gostiju iz Kragujevca, predstavnika medija i radnika Centra za kulturu, bila bi skoro prazna sala. Eto.
Sve u svemu, naravoučenije za mene da se i dalje pridržavam prakse da detaljno iščitam program skupova na koje idem a naravoučenije za predavače na skupovima: naučite kako se rade prezentacije da ne vam 70% publike ne bi pobeglo prvom prilikom.
Na sinoćnjem treningu Jana je povredila skočni zglob pa danas nije išla u školu. Po ustaljenoj proceduri odgovornog đaka drugaka, pozvala je drugaricu da čuje šta su radili u školi i šta su imali za domaći. Vrlo zadovoljna, sama je, bez ikakvih problema (kao i inače, voli matematiku i redovno je sa zadovoljstvom radi) uradila sve ono što su drugari danas radili u školi i dobar deo domaćeg. A onda, zadatak koji ne može da reši, pa je sa Čedom nešto kombinovala, on se borio koliko je mogao i odustao. Na scenu sam stupila ja i … ništa 
Nismo uspele da rešimo 5. i 6. zadatak na 78. strani (ceo peti i deo šestog gde treba da se nađe put od 15 cm). Tražile smo i pomoć sa strane i ništa … Da se zna, udžbenik “Matematika, igra brojeva i oblika 2″, I deo, izdavačke kuće Klett, napisala je Sanja Maksimović. Živo me zanima, pored toga da li ona zna da reši zadatak, da li je zadatke testirala na nekom prosečnom detetu u prosečnoj osnovnoj školi? I u kom je vremenu to pretpostavljeno testirano dete rešilo ovaj zadatak? Ako jeste a ne verujem.
I zato vas sve pitam, znate li matematiku za II razred osnovne škole? Ja, izgleda, ne znam. A čak i da sam uspela da rešim zadatak, zar nije poenta da dete od 8 godina to može da uradi samo? Evo i zadataka da i vi pokušate. (U šestom zadatku linije u boji su naša rešenja za put od 10 i 20 cm – naravno klik za veću sliku)
Verovali ili ne, sutra se svečano otvara hotel “Izvor”.
Kratko podsećanje: hotel “Izvor” je 2002. godine prodajom prešao u privatno vlasništvo i od tada se renovira. Svi u Aranđelovcu nestrpljivo očekuju otvaranje hotela, jer to treba da bude pomak na bolje u turističkoj ponudi grada. (Početkom renoviranja hotela i zatim zatvaranjem hotela “Staro Zdanje” zbog gubitka smeštajanih kapaciteta (i još koječega) Bukovička Banja je izgubila status banje).
Nadam se da će ovo otvaranje biti početak nekih novih i lepših događaj u ovom gradu.
Naravno, izgleda da u Aranđelovcu u svakoj lepoj priči mora da ima detalja koji pokvare kompletan uticak/ugođaj/događaj/kako god. Ovoga puta tiče se lokalnih medija. Iz meni nepoznatih razloga ekskluzivno pravo snimanja događaja ima RTV Sunce tako da opštinska televizija RTV Šumadija neće imati svoje predstavnike na otvaranju. Na ovo nemam komentar.
Tokom proteklog vikenda, blogeri su učestvovali u akciji koju je pokrenuo Istok Pavlović. I to uspešno, koliko sam 
videla po rezultatima. Iako je akcija okončana i kasnim, evo nekoliko rečenica i od mene.
Ove godine sam već dva puta pisala ko je najveći car na ovim prostorima, 12. marta i 5. oktobra. Pišem i danas, sve u nadi da ćemo konačno shvatiti da je Zoran Đinđić pokušavao da nam skrene pažnju na jednostavnu činjenicu – da sve zavisi od nas, od našeg pogleda na situaciju i okolinu i da promene ne dolaze negde “odozgo” već od nas samih. Pogledajte oko sebe, možda i kod vas postoji neki sat bez baterije i setite se ovoga:
“Ljudi moraju da shvate da se bez njihovog stalnog i svakodnevnog učešća promene ne mogu desiti. Naše društvo bolesno je na mnogo ozbiljniji način i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti.”
Danas se navršilo 10 godina od onog 5. oktobra kada niko nije verovao da za deset godina možemo biti ovde gde smo sada. Ova kiša, tmurno nebo i melanholija svuda oko mene daju potpunu pozadinu za trenutnu situaciju u mom gradu, regionu, Srbiji. Možda se ponavljam (Repetitio mater studiorum est) ali je stvarno vreme da se setimo svega onoga što nam je Zoran Đinđić govorio pre nego što je ubijen i pre nego što je velika većina shvatila njegovu veličinu i snagu.
Skoro svi u porodici imamo naloge na čuvenom Facebook-u. Danas oko tri, klinci su ustanovili da su im lozinke promenjene i da ne mogu da se prijave. Prilikom pokušaja prijavljivanja dobili su obaveštenje da im je jutros, oko 5 sati, promenjena lozinka za pristup. Zapleta radi, detalj: Jelica se logovala danas oko 10, bez problema.
Tek da pomenem, lozinke im uopšte nisu jednostavne, Jelicina je sastavljena iz tri dela, gde su dva dela reči i to sa velikim i malim slovima a treći deo cifre – pretpostavljam da niko nije mogao tek tako da je pogodi, već da je koristio neki program da lozinku razbije.
Nekim njihovim drugovima se to već dešavalo, tako da su im nalozi posle toga izgledali kao ispreturana fioka, da su čak posle toga brisali stare naloge i pravili nove.
Sve u svemu, baš bez veze. Rekoh samo da obnarodujem.
Po pravilu, kada napravim veliku pauzu u pisanju blogova, i onda konačno počnem, onda napišem najmanje dva posta dnevno Da nastavim tradiciju
Danas mi je mailom stiglo obaveštenje od prijatelja koji je ujedno i direktor JKP Bukulja u Aranđelovcu da sada možemo da proveravamo osnovne parametre računa za komunalne usluge – zaduženje, poslednju uplatu, datum poslednje uplate, preostali dug i sl. na sajtu www.mojiracuni.com
Procedura je sledeća, odabere se Aranđelovac – JKP Bukulja, unesete korisničku šifru i to je to.
Eto, još jedan dobar potez direktora i njegovog tima
U vreme kada se uveliko komentariše opravdanost nivoa panike i količine potrebnih vakcina zbog pandemije meksičkog (svinjskog) gripa sajt Ministarstva zdravlja podlegao je “hakerskom” napadu. Možda jeste hakerski, možda nije ali nisam mogla da odolim ironiji situacije – sajt ne može da se vakciniše i eto šta se dogodilo
Mislite o tome
Danas je 5. oktobar.
Ne znam šta bih rekla. Ne bih počinjala o svemu onome što se dešavalo pre 9 godina, o sadašnjoj situaciji, o svim izneverenim željama i nadama. Mislim da je dobra prilika da se (opet) setimo jedinog čoveka koji je možda mogao nešto da uradi, da je ostao živ i amaneta koji je ostavio a Dejan lepo stavio na sajt tako da je dostupno u svakom trenutku za preuzimanje.
Srbija je stala.
Jutros sam slušala makedonsku narodnu pesmu “Zajdi, zajdi” u izvođenju Tošeta Proeskog. I, naravno, setila se dela iz knjige Vanje Bulića “Oko otoka” u kome Marta, Nemica koja ne razume reč pesme, plače dok je sluša prvi put jer je pesma tužna.
Te asocijacije dovele su me do zaključka da smo mi jedan tužan mada talentovan narod. Svi naši uspesi proizvod su neke tuge: naše najlepše narodne pesme tužne su, čak tragične. Naši najviše nagrađivani i čitani pisci su pisali o tugama koje su proizvod nekih okolnosti u našoj ili sopstvenoj istoriji, najbolji pesnici su pevali o nesrećnim ljubavima, nesrećnim životima, pesme koje se najduže zadržavaju u “ušima” su balade prepune jada. Skoro svi naši sportski uspesi su osveta za neke pretrpljene neuspehe (opet, tuge) i tako u krug, možda baš u svim oblastima života. Sve u svemu, tuga.
Sve ređe sam u prilici da prošetam sa svojim najstarijim detetom i da se ispričamo onako kako nas dve to volimo. Jednu takvu priliku ulovile smo pre dan-dva i ona je poželela da odemo u poslastičarnicu restorana “Aleksandar“.
Sedele smo tako nas dve 7-8 minuta, sve u nadi da će neko doći da nas usluži. Jelica je predlagala da se pomerimo za neki sto bliže poslalstičarnici ne bi li nas neko video, ali sam ja valjda bila narogušena pa nisam htela. Par minuta kasnije, Jelica je odlučila da uzme stvar u svoje ruke i otišla je da naruči. Na njeno: “Izvinite, mogu li da naručim nešto, obzirom da sedimo već deset minuta i niko nas nije uslužio?” odgovor je bio: “Naravno, ali kad dođete na red”.
Naravno, ustala sam istog časa i otišla smo. Nisam imala snage da se raspravljam sa konobaricama, da imam duele sa vlasnicima ili šta već sve može da se izrodi iz takve jedne situacije ali verujem da im ovakva reklama ne treba.
