Evo nas na Kopaoniku, treću zimu zaredom. Obično smo na skijanju one nedelje kada je Sretenje, zbog što manje izostanaka školaraca, ali ove godine tajming je drugačiji.

Elem, izabrali smo najhladniju nedelju ikada. Navikli smo da skijamo u februaru, kada nije mnogo hladno, duži su dani… Nije problem -16°C, nego vetar. Kada smo na žičari, srce nam se sledi zbog vetra. Iako smo bili dobro obučeni i prvog dana (drugi da ne pominjem, duple kape, duple rukavice, šalovi, čarape…vuna je najbolji izbor) kad duva, ne pomaže ništa.

Ove godine smo zakupili apartman u vili Marko, putem Kolektive, po jako dobroj ceni. Apartman je super (mi smo se sa vlasnicom dogovorili i na licu mesta doplatili za mnogo veći apartman od dogovorenog, nema mnogo gostiju u kući, nama odgovara veći i svi srećni). Apartman je na dva nivoa, sedmokrevetni, kupatilo dobro opremljeno, ne veliko ni malo – taman, dnevna soba sa kuhinjicom baš ok, čisto je i toplo, sami podešavamo željenu temperaturu na radijatorima. Kuća je žuta, pa u skladu sa tim i unutrašnji detalji, posteljine i peškiri . Nameštaj moderan i funkcionalan. Jedini nedostatak je udaljenost od skijališta, 5 km (iako svuda piše 3, mi merili juče i 5 je) i što ne postoji nikakav organizovani prevoz, ski-bus ili tako nešto. Tako da smo vezani za automobil i svi moramo u isto vreme i da idemo i da se vraćamo sa skijanja… No, takva prilika.

Skijališta – dobro sređena, ovih dana nema gužve, jedino što nam stvarno nedostaje su kabine ili bar štitnici od pleksigasa na žičarama da nas malo zaštite od ledenog vetra. Možda i zbog malog broja skijaša, čini mi se da je veća neopreznost bordera, naročito pri prilazu i silasku sa žičare. Juče je jedan dečko “pokupio” Jelicu desetak metara pre ulaska na žičaru a mene je jedan border, pri silasku sa korpe pokosio (bili smo zajedno u korpi i valjda je izgubio ravnotežu pri silasku, šta li) i udario daskom u list  Sad sedim u apartmanu, gledam u sunčani dan, verovatno poslednji za ovo skijanje (popodne najavili sneg) utrljavam različite masti ne bih li razbila hematom i osposobila mišić za sutrašnje skijanje.

Cene – kao što se i očekuje na Kopaoniku, visoke, bar za standarde nas iz manjih gradova: čaj 140 din, kuvano vino 140 din, kafa 140 din, … Znatno povoljnije je u Rtnju gde obavezno pravimo pauzu u podne, jedemo preukusne krofne (50 din) a tamo je čaj 70 din, duži espreso sa mlekom 90, 0.5l vode 70 din. Fino je i toplo i odlično mesto za pauzu

To bi bilo to, za sada. Sutra ujutru ćemo videti kakvo će vreme a samim tim i skijanje biti.

Ima dana, kao što je danas, kada su sivilo i kišetina svuda oko mene, kada pročitam neke tekstove koji me pomere, rastuže (DedaBor – dan posle štrajka) jer znam koliko ima kvalitetnih ljudi u Srbiji koji, na žalost, polako gube njima važne bitke, jednu za drugom i bojim se da će uskoro sve takve bitke i prestati da se vode. Ali onda pomislim:  ima valjda i nešto lepo?

Tako su pomislili i pokretači akcije 365 lepih dana, koji su pokrenuli reku optimizma, Tatjana Vehovec (aka Mooshema) i Marko Herman (aka Fantazmo). Moo je meni sinonim finih akcija, počev od BlogOpen-a preko Da li si David i još nekih drugih (sve lepo ima na sajtu) do ove koja je najvedrija i najlepša, a Marko joj svesrdno u tome pomaže.

Zaključak – koliko god se mračno i sivo činilo svakodnevno okruženje, ima lepih stvari i kod nas, ako ništa drugo, priroda – otkrivena ili još neistražena, pitoma, divlja, u svakom slučaju prelepa (moji postovi o lepotama Srbije). Takva piroda je iznedrila i dobre ljude – pametne, nasmejane, radne, vredne (BlogOpen npr.) koji su stvorili ili stvaraju naše blago – muziku, filmove, književna dela, pozorišne predstave, programe i još mnogo, mnogo toga. Ovakvom akcijom možemo da pokažemo jedni drugima kako i gde da najlakše/najbrže napunimo baterije a da to nije neki daleki grad ili svetski poznata turistička destinacija, već deo prelepe nam Srbije

Odgovarajući opis filma “Montevideo, Bog te video” je da je to baš lep film. Ne dobar ili loš, već baš lep. Jedan od onih koje možete da gledate iznova i iznova, bilo od početka ili u delovima. I tokom kojeg vam nije dosadno  iako traje skoro dva i po sata.

 Tema, koja nas vraća u Beograd tridesetih godina prošlog veka, u vreme u kome je ljubav prema fudbalu ali u isto vreme i prema pristojnosti, pravim vrednostima (“Važno je biti dobar fudbaler ali i dobar čovek, nekad se samo to računa”) sve opijala entuzijazmom, glumci i cela priča zajedno su blagi, fini, prožeti humorom koji varira od laganog tek da se osmehnete do grohotnog smeha na rečenice tipa: “I da mi se vrne moj boks, to mi je uspomena od pokojne majke!”

Glumačka ekipa odlično odabrana, naročito su (po mom mišljenju) svoje uloge sjajno odigrali, kao da su za njih bile napisane: Nebojša Ilić (Boško Simonović Dunster), Branimir Brstina (brica Bogdan) i Sergej Trifunović (načelnik Komatina).

Na kraju, ako niste već to uradili, odgledajte ovaj film. Uskoro će valjda i serija, da vidimo šta se to dešavalo u Montevideu, a onda, na kraju i DVD u prodaji da imamo u svojim kolekcijama (ko voli, naravno).

Povučena rekom optimizma, pogledam malo po ovom mom sajtu i ustanovim da nisam napisala ama ni slovce o jednom prelepom avgustovskom vikendu 2010. Računam, nikad nije kasno, pa da opišem sve ono što smo tada videli.

Dan za danom, klinci rastu i u jednom trenutku vidim: nisu više klinci. Otimaju se, hoće sami na more sa društvom, more sa nama dođe kao društvena obaveza. Nije da se bune što idu i sa nama, ali pravi provod je sa društvom. Srećom, još dobro pamtimo nas u njihovim godinama, pa računamo da je svaki dan sa njima plus za nas i da ih ne bi mnogo “smarali” biramo gde idemo sa njima, za vikend. Lepo svima

Prošle godine, 20. avgusta, čini mi se, krenemo sa decom put juga. Pošto je taj jug daleeeko, prvo svratimo u Jagodinu, na kupanje, bućkanje po bazenima, klizanje po toboganima i sve ostalo kako je red u Aqua parku. Posle toga, ručak u etno-kući Konak. Klopa korektna, pogled fenomenalan, jer je restoran na uzvišenju iznad Jagodine, pravi vidikovac. Uživancija.

Pošto se dan polako približavao kraju, većali smo gde da spavamo i odlučili da to bude Prolom banja. Moj najjači utisak iz Prolom banje je da ste opasani planinama i da samo vidite parče neba. Taman toliko i treba za odmor ili oporavak, zavisi šta kome odgovara. A 28 km dalje se nalazi cilj ovog putovanja – Đavolja varoš.

Ova neobična tvorevina, zvanični kandidat Srbije u izboru za “7 svetskih čuda prirode”, je stvarno nezaboravno mesto.  Postoji nekoliko legendi o nastanku zemljanih figura a meni se najviše sviđa ona koju je u svojoj knjizi Đavolja varoš – grad Božije srdžbe iskoristila  Danica Bakić. Po vrelom danu je bilo jako prijatno šetati kroz šumu kuda vodi put do figura. Tu se nalaze Jama saskih rudnika i Crveno vrelo a na samom kraju puta, vidikovci sa kojih se figure najbolje vide. I neke zaista podsećaju na ljude, namrgođene Turke sa turbanima. Potpuno fascinantno. Mogla bih nadugačko da opisujem figure, kako izgledaju sa jednog a kako sa drugog vidikovca, ali je najbolje da se sve vidi uživo. Daleko jeste ali vredi.

Opčinjeni figurama ali i pregrejani od vreline sunca, spakovali smo se u auto i krenuli put Niša. Odlučili smo da tamo provedemo ostatak dana i noć, pa da ujutru nastavimo put kući. Lep grad, Niš. Šetali smo po tvrđavi, glavnoj ulici i obližnjim sokacima, slušali muziku niških bendova (promakao nam Nišvil za nedelju dana), jeli gomile i gomile mesa, kako je ovde i red, uveče opet šetali, pili koktele/sokove, kako ko. Sve u svemu, lep provod i u Nišu.

Najtužniji deo svakog putovanja, povratak kući. Kako se približavamo poznatim predelima, svi su nekako tiši i zamišljeniji. Do sledeće prilike.

Ah, da, fotografije (za sada) samo za Jelicine facebook prijatelje. Dok ih ne ubacim na Flickr.

U nedelju sam se vratila sa skijanja.  Ove godine smo bili na Kopaoniku i to je moje prvo višednevno skijanje na ovoj planini. Do sada sam išla nekoliko puta na dan ili najviše dva i činilo mi se da moji utisci nisu potpuni ili verodostojni, ali sada mogu da donesem pravi sud

Da ne bude da sam previše zahtevna, oštra, kritična … za početak da kažem ovako: kako se primicao kraj zimovanja sve sam više postajala ubeđena da je sve stvar navike i mesta gde počneš da učiš da skijaš. Za mene je to Jahorina i uvek mi je ostajala u lepom sećanju, bez obzira na vreme, količinu snega i smeštaj.

Pa da krenem od početka: vreme je bilo loše, uglavnom magla uz vetar i zavisno od dana i sneg.  Jednog dana je čak padala i kiša a u subotu je to bio pravi pljusak. Kažu ljudi koji žive gore da ne pamte kada je na vrhu planine padala kiša.  To verovatno jer sam ja bila tamo .

Staze nisu bile dobro sređene, jer se “peglaju” posle pet, kada se zatvore za skijaše. Ukoliko tokom noći padne sneg, kao što je bio slučaj u noći između nedelje i ponedeljka, koga briga, skijajte po novom snegu i razbijajte sami prolaze. A kako se ja loše snalazim u prostoru, nikako mi nije prijalo prelaženje sa Karamanskog dela planine na Pančić ili tamo dalje na Gobelju, naročito po magli i vetru … ali to je do mene

Valjda zbog vetra i magle žičare su išle brzinom puža, tek da se dodatno smrznemo dok nas otpela do vrha. Ništa od nekadašnje brzine. Prvi sunčani dan je bio petak. Pogled seže ko zna koliko kilometara, blag minus taman koliko da se ne topi, malo skijaša na Gobelji, fine staze, nema gužve. Bilo je tako dobro da sam mogla da pretpostavim da neće da traje dugo.  Oko podne se ponovo naoblačilo i počeo je da duva vetar zbog kojeg su, oko 2, sve staze zatvorene. Takva nam bila skijaška sreća

Sa druge strane, zbog te magle i lošeg vremena skoro sve vreme smo skijali zajedno, pravili pauze uz sjajne krofne u “Rtnju”, gledali kako nam Jana beži niz padine i navijali da Čeda ne padne u pokušajima da izvede egzibicije, sve to uz Jelicin nezaobilazni osmeh, tako da smo, računajući i vreme provedeno posle skijanja imali priličan broj sati kvalitetno provedenog vremena u krugu naše porodice. Šta još očekivati od odmora?

Najlepši deo Aranđelovca za mene je bio i ostao park. Ranije nazvan “Park Bukovičke banje” sada je jednostavno “Park” jer je zbog gubitka smeštajnih kapaciteta naš grad jedno vreme  skoro bio izbrisan sa banjske ili uopše turističke mape Srbije ali se nadam da će uskoro to da se promeni.

Park se nalazi u centru grada, nepunih 100m od zgrade opštine i novouređenog trga koji se smatra centralnom tačkom Aranđelovca. Površina parka je oko 22ha. U njemu su očuvani i ređi primerci starog drveća a naročito topola, lipa, žalosnih vrba, jablana, kestena, hrasta, jele i smrče. Izvori mineralne vode su razlog zbog kojeg je park i nastao iz nekadašnjih baruština da bi sredinom tridesetih godina dvadesetog veka bio deo najbolje uređenog banjsko-hotelskog kompleksa u zemlji.

Zaštitni znak parka a do skoro i grada, hotel “Staro zdanje”, i dalje izgleda prelepo i impoznatno uz uslov da mu se ne približite na manje od 50m.

Pored svega ovoga posebnost ovog parka je što je on galerija na otvorenom i u njemu su raspoređene skulpture od venčačkog mermera, nastale u okviru Smotre “Mermer i zvuci” i njenog vajarskog dela, simpozijuma, “Beli Venčac”.  Najupečatljivije su: Cvet (Dušan Džamonja, 1970 ), Konjanik ( Kolja Milutinović, 1967), Njegoš (Matija Vuković, 1966), Goveče (Luka Tomanović, 1976) što ne umanjuje lepotu onih koje nisam pomenula.

Na samom ulazu u park nalazi se “Sfinga” (The Spynxs) Ivana Meštrovića koja je poklon Narodnog muzeja, Beograd a rađena je od kararskog mermera.

Pošto slike govore više od hiljadu reči:

www.flickr.com    Bebika’s Park photoset

Usled poluludog ADSL-a PTT Telekoma (no comment) ovaj post je ostao snimljen kao Draft a ne objavljen još pre nedelju dana. Danas, na 11°C malo čudno zvuče reči : “najavljenoj visokoj temperaturi” ali eto, greške se dešavaju.

Nedelja ujutru, 7. septembar.

Uprkos najavljenoj visokoj temperaturi, na brzaka smo aktivirali klince, pokupili neke potrebne sitnice i krenuli na jednodnevni izlet. Prvo odredište Resavska pećina.

Pošto smo hteli da iznenadimo klince, nismo ni pomenuli gde idemo, što nas je koštalo četrdesetominutnog smrzavanja u pećini, jer nam nije palo na pamet koliko je hladno unutra (7°C). Čeda je uporno ponavljao da se oslično seća detalja i hladnoće od eskurzije od pre nekoliko godina, ali džabe, nismo ništa rekli

Da ne gnjavim detaljima, pećina k’o pećina, stalaktiti i stalagmiti impresivni ako ništa drugo zbog činjenice da je potrebno 1000 godina da se oformi 1 kubni cm. Fotografije govore sve. Moram ovih dana da odem do Risovačke pećine da se podsetim i uporedim (ako radi jer treba da se renovira, moram da proverim…)

Sledeće odredište: vodopad Lisine. Lepo videti i dodirnuti ledenu vodu po tako vrelom danu (37°C) i ujedno uživati u šumu vode koja pada sa visine od 20m. U blizini vodopada smo se odmorili i jeli pastrmku (onako, nije loša) i nastavili dalje.

Jagodina, 16h. Aqua park radi do 18h, pa smo procenili da će i tih dva sata biti dovoljno za “overavanje” svih tobogana. Poludnevna karta (važi od 15 do 18h) za odrasle (12+) je 200 din a za decu 100 din. Svlačionice sasvim korektne, ne baš mirišljave ali ne treba preterivati u zahtevima. Gužva, kako i priliči nedelji po podne ali ipak ima mesta u jednom od mnogobrojnih kafića koji se nalaze tik uz bazene. Ja za sto ostali u vodu. Cene u kafiću više nego korektne. Kratki espreso (nema duži, samo kratki) 60 din, aqua viva 0,5l 50 din.

Bazene nadgledaju spasioci, sve izgleda čisto, voda je bistra. Nekoliko radnika ide okolo i sređuje stolove, čisti nešto, pravi red. Sve dobro organizovano i prilično uredno. Tobogani različitih visina od dečijih do baš visokih za najhrabrije. Sve u svemu, odlično mesto za provođenje jednog ovako vrućeg dana.

U subotu ujutru smo krenuli na vikend kod prijatelja iz Sevojna. Nije bila velika gužva na putu, tako da smo blizu Užica bili oko 11h. Krcate užičke ulice su nas malo usporile ali ni to nije predugo trajalo. Na samo jezero Perućac stigli smo nešto malo pre12.

Splav naših domaćina je simpatičan, minimalistički opremljen, verovatno kao i svi ostali takvi splavovi, ali sa svim potrebnim stvarima za vikend na vodi. Jezero je prilično čisto, mada tu i tamo naleti po neka prazna flaša od vode ili kečapa, kako kad, takvi smo kakvi smo… Dan je bio malo oblačan, što nam je i odgovaralo u odnosu na vrelinu prethodnih dana i baš onako usporen kakvi dani na vodu mogu da budu, laka nirvana. Bilo je tu plivanja, skokova u vodu, pecanja (Čeda je upecao 4-6 riba, zavisi kome priča o tome )… Ukratko, odmor od ludila svakodnevice, bez buke (osim komšija sa susednog splava koji su pevaliiii…), automobila i gužve. Uživancija.

Sa jezera smo otišli u mesto Perućac gde smo našli taj jedan detalj koji će da nam zagorča lep doživljaj (kažu da svaki lep događaj treba začiniti nečim ružnim jer se ružne stvari duže pamte, pa mi po toj poslovici…). Smeštaj.

Naš prijatelj nam je rezervisao sobe u Vili Drina, koja je stvarno sjajno opremljena i uređena. Obzirom da objekat ima dve zvezdice, prijatno sam iznenađena i spoljnim izgledom i unutrašnjim uređenjem. Problem je nastao kada smo ustanovili da u Vili nema trokrevetnih soba (kako smo prvo obavešteni) a ni dovoljno slobodnih dvokrevetnih da se svi udobno smestimo. Ipak, posle nebrojeno telefonskih poziva, podignutog pritiska i milion varijanti, smestili smo se. I lepo proveli noć. Malo nam je splasnulo raspoloženje zbog toga, nešto smo skratili večeru ali je na kraju sve bilo fino.

Nedeljno jutro je bilo oblačno i prohladno. Doručak koji je uračunat u cenu prenoćišta (1970 RSD po osobi) se služi u restoranu Vrelo, gde se reka Vrelo ili “Reka godine” kako je još zovu, najkraća reka u Evropi sa svojih 365m, slapovima uliva u Drinu. Posle toga smo prošetali duž čitavog toka reke , videli ribnjake i izvor. Ta šetnja nas je koštala sat i po vožnje više, jer smo za pola sata zakasnili da prođemo putem koji je bio blokiran zbog auto-trka koje su se tu održavale. I onda smo na Mitrovac otišli preko Kadinjače, pa u krug. I još nekih 4km pešaka do vikendice…

Predeli su predivni, divlji i baš onakvi kakvi treba da budu a ne urbanizovani kakav je npr. Zlatibor. Vazduh je čist i svež. U hladovini je bilo i baš hladno, iako smo svi imali dovoljno debelih stvari, tako da sam ja sve vreme posle ručka provela na okolnim livadama, manje u šetnji a više u lenčarenju na suncu.

Čim su trke završene (oko 16:30h) krenuli smo nazad. I još lepih predela svuda oko nas. I jedno pitanje, koje me ponekad zagolica, kad tako putujem ovom našom prelepom zemljom: kako li bi ovde sve bilo čisto i očuvano da smo neki narod kao Japanci a imamo sve ovo što nam je priroda bogato podarila?

U sklopu mojih prethodnih razmišljanja, sada postoji još jedno lepo mesto gde možete da provedete prijatne trenutke u Aranđelovcu. Bilo da ste gost, domaćin ili neko ko je odavde odavno otišao ali ga neke spone, meni ne baš jasne, neraskidivo vežu za ovaj mali grad.

Kafić „Kojekude“ nalazi se u glavnoj ulici već nekoliko godina. U staroj kući, sa stolovima napravljenim od mehaničkih mašina za šivenje, uvek je imao neki svoj šarm. Za mnoge njegove goste najveća zanimljivost je mini-bašta na samom trotoaru, koja onima koji to vole daje uvid u mnogobrojne prolaznike.

Ovih dana, kafić je proširio unutrašnje dvorište tako da, kada uđete unutra, imate utisak da ste daleko od gradske buke i vreve.

Fontana, potok, mali most, veliki drveni šank, razdvojeni stolovi, sve to pruža osećnje mira i odvojenosti, pa ga preporučujem svima onima koji žele jedan takav predah u kutku koji je bio potreban ovom gradu.

Da osetite deo atmosfere pogledajte Kojekude.